Litanija (Na ulici u jesen…)

Jesensku ulici vetar hladi.

Drvo u noć se straši.

Duva vetar, duva, duva bez prekida

Uz to priča, nema novina.

Nema novina, tek dosada.

Tumaranje na starim cestama.

Nema novina, nema ništa što bi bilo dobro,

I nije istina, da je bitisanje dobro.

Ni nektar života nije dobar.

Ni tihi san nije dobar.

Nije dobro ustati pospano

I dan provesti u dosadi, tek tako.

Nije dobro bezbrižno odmarati se,

I koga brige terete, proklet je.

Nije dobro smejati se sa skepsom

U sobi zadimljenim cvetnim polenom.

Nije dobro žurno žuriti se,

Nije dobro: ne i da je: ne.

Ni u tišini, ni u graji nije dobro.

Možda ni u grobu nije dobro.

Al bi uistinu voleo

Na zemlju pasti nečujno.

Tek pasti, propasti, spotaknuti,

Kao kad nešto iznutra muči.

Požuteli nameštaj napustiti,

Kao nekad, besciljno potucati.

Samotno, nad glavom bez krova

Lutati poput oteranog psa.

Tamo, gde ne postoji spas,

Promatrati kako bukti gas.

Predati se slepo smrti,

Jesenskoj nabrekloj bujici.

Polagano, nemo nestati

Kad će i nebo plakati.

Na ramenu mi visi kaput, poderano.

Pa ovako stajati nehajno.

Gusta kiša me obliva

Kao i gole grane drveta.

Poput usamljenog drveta kisnuti

I tokom noći smrznuti...