Kruna od papira

I ako su snovi svugde zabranjeni:

sanjati hajdemo doma,

doma, iz papirnate palate,

iz vonja nesnosnih šefova,

od njihovih pohotnih pogleda: doma,

sanjati hajdemo doma,

preko prerije, preskakajući debele

gomile čička boje svinje

sanjati hajdemo doma,

sahraniti pokojnika krletke vrapca,

sanjati hajdemo doma,

les-kutiju lepo zalepiti

zlatom, crvenom, zelenom –

sanjati hajdemo doma,

naricati pesmu žala:

Jao, tvoje majušne noge

dlanove moje više neće grebsti –

ali mačku ću zdrobiti ako te iz zemlje iskopa –

ti lepoto, dal ćeš s nama vaskrsnuti Sudnjega dana?

Najbogatija je naša mačka,

kuću ima, zečevu, tamo joj je odaja,

na lojtri se penje, na crvenoj deki prede,

trava joj je strunjača, a u njenom , slomljenom ogledalu vila se smestila.

Ne lovi guštera, žabu kreketušu, prijatelju,

idi u trščar, Musmiler di Micila,

tamo hvataj divljač, ove kreketuše su dresirane,

penju se na uže, zvezde su trapeza,

samo pred susedima ne prave produkcije,

al moj mlađi brat je video, on zaslužuje čudo –

idi u trščar, šume ljiljana mirisa divljine

čekaju tvoje kihanje, purpurnom zlatom te šaraju,

hvataj vodenog zmaja, davdežnjaka vatrenog stomaka,

skakvca konjske glave, s vidrom se takmiči,

križare traži za sebe, odrasla si, došlo je vreme – i

navečer, možda, i sa mnom ćeš se sresti:

i ja tamo hodam, među ljiljane, s kraljem trščara,

jer mrzim momke iz ureda, uši su im od mastila maljavi,

a ruke suhonjave, blede – moj ljubavnik nije takav.

Joj, pa ni ne spavam, tako u tvrđavu Sivog Nemana

pospano kećem, o doktore nadzorniče,

ako sanjarenje izgrađuje vapnenasto-zračnu strukturu duše,

tada su ovde svi rahitičari, njihove šuplje reči ne razumem,

njihovi vicevi me ne zabavljaju,

iako zbog zarade se trudim, računam, piskaram,

al svojom dugačkom kosom šefa sam po ustima udarila, skandal,

sruši se toranj od akata, po azbučnom redu složeni kartoni

u sretnom metežu kao leptiri kupusari razleteli,

pobeda, pobeda imena, pobeda prikovanih,

u iste muke začaranih, bezbojnih ličnosti –

dala sam otkaz.

Od tog momenta sledeli su neprekidni otkazi,

tek brada čika Karolja Tube mi maše u znak odobrenja.

U mom životu iste su jedino mačka i kudravo zlatno iverje

stolarske tezge, na hrpu sakupljala

u to utonula i sananjarila o šumama, smolastim suzama drveća,

jedrenjacima, pticama koje mornare prate,

Bodlerovom albatrosu, oko mene sve sazreva,

poput tornjeva se uzdižu već ustaljeni školski drugari,

samo ja pravim konja od staniola iz omota uskrsnih jaja,

viseći na tramvaju samo zamišljam

sebe putnikom zmaja,

papirnu krunu poniznosti do ušiju navučem,

nisam bolji od vas, rukovaoca papirnih mašina,

vi koji ste i detinjstvo imali, vrteći kanap veselo

preskakivali i kao cvrčci se radovali,

crvenim dlanovima se tukli, sad vaše blede ruke

brkove šefa na vijak ne motaju,

iz kartona plamtećeg anđela ne stvaraju,

ne palite masovnu samoću –

Moja sahranjena ptico,

u crnoj zemlji letiš večno,

tvoja krila u šumama šalitre cvetaju.

Slepe planete: čarobne, zlatne grude

nenandano otkrivaš.

Ptico moja, uletiš u moj potonuli grad,

gde sam u tvrđavi Sivog Demona zatočena.

Oslobodi me ptico moja, u ogromnog friga te pretvaram,

ispod ovozemaljskih imperija letimo,,

preko potonulih groblja gde rubini

veličine šake zrače iz konjskih lobanja,

i prestraše se vitezima prekriveni krda konja,

zapenjena sedla, orme fosforesciraju, grive

se uživo nakostreše, kopita besomučno tutnje,

u Bunaru Sveta bežimo, gore, gore, između mahovine,

belutaka, kraljeva žaba izbečenih očiju, u krutoj vertikali

letimo prema nebu, hranimo se kidjući meso međusobno,

gore, prema zemaljskom svetu jurimo neprekidno,

jer živeti, potpun život živeti tek gore je moguće,

u otvorenu krletku zabijati klinove tako da budeš i rob i slobodnjak,

graditi sitnu vodenicu na slap Smrdljivog Kanala,

bajati sirovo bleštejući nameštaj,

stvarati, iz zabave il zbog novca, ali stvarati

kao matori bog, jel da oče, majko,

i po mirisu prepoznati: šta je orah, šta je breza,

praviti radi brčkanja bebama sićušno korito –

ne znate vi, kakva ja patnja taj hleb što u ruci držim,

nizovi brojeva tog papirnatog sveta, službena pisma,

jalova priča o materiji, o redosledu brojem označenih,

a papirnatim znamenjima veličine traktorskog pluga,

dok drugi, sretni smrtnici polugu pokretanja pritisnu

i znojeći, kipteći odobreno im je proklinjanje

kao nama kod kuće i uz materiju privezani na stvaranje primorani –

pa sanjajmo, makar je pravo stvaranja nije u našoj moći,

svoj zatvoren svet, snove na stub srama izložiti ne dam.

O, mace čvorovite glave u ebenovini,

o košćati vračevi, drveni đavo na furniru oraha

poput šišmiša širi krila, glava joj je violina,

iznad reljefa i karte vodoprivrede Mađarske lebdi,

preko brdovitih predela, preko dubina rečnih dolina,

suha stopala kandžama drvenu kometu tezmaju,

izvana nošeni pupak joj je odličje –

sve je to moje? trzaji ruže Rotšilda na obrazima plućnih bolesnika,

blistavo-naboran samotan osmeh kondukterke,

dal da verujem da je zaista moj? i ako da:

ko može proceniti, ko zna za moje blago?

Dal me poznajete, dal me prepoznajete

u kariranoj haljini, u dubokim crnim cipelama?

Profesorico, pozdravljam vas, sad sam u dronjcima,

ali vi znate: za mene ništa nije nemoguće,

vi znate da ste od besa zarumenjeno Bank bana meni objašnjavali,

vi znate da sam u školi nekada

pozorišne komade ja pisala, režirala i igrala,

sad o neobičnim stvarima pišem, srce mi puca,

zastaje mi dah, o to nije nekadašnja igra,

vi shvaáate da na meni ta istrošena bluza

tako rekuć prelazna – jer izbit ću ja i na bini

u krznu lije ću pevati moje gadosti,

i cveće, cveće umetnici – meni, koja je jednom

pozdravne reči školskom nadzorniku recitovala

i predala iz opšte kase kupljenu zamrznutu ružu –

vi ćete biti penzionisana, ali ja ću vas dotle slaviti,

hvala što ste dopustili siromašnom detetu sanjarenje,

hvala što me niste ismejali – moje zasluge su vaše,

u vama je iluzija večna makar i posedi vaša lasta,

ali ja, lutajući kroz taj ruševan svet, skeptična postala –

ulazim u grad kao neko ko je željan osvajanja,

stao je tramvaj, stopiranje zasad još nije u modi,

iskrivljeni stubovi s pokidanim žicama na nozdrvama,

ogromni cincari pipkaju u letnjem povetarcu,

krateri su na mestu najamnih kuća, usta pakla gde se lišajevi debljaju,

posle kiše među gomile cigli prikleštene krpe se cede:

oparani kostimi, iskrivljene ramenjače

kao slepi miševi mrko-rutavo vise

i poput cveća košmara svetluca žuta zvezda –

sramota, sramota i beda. Sjaji Rakocijeva cesta,

kod Dunava u širokom luku kao šarena traka do neba siže,

tamo, gde par sveća porušenog mosta stoje,

na tom nebeskom putu šverceri s crnim sakoima, sotone posrnulog bivstvovanja

ugojeno šuškaju, zlato krišom prodavaju,

zlatni zubi su im narasli kao kljove vepra,

bale štofova, tkanine žderu, porculanske tacne nagrizu,

gomile masti grizu, proždere ljubav, domovinu,

ali ja sam željna zabave, za svoj groš radi sebe,

hajdemo u bioskop, na programu je sjajna predstava: O ČEMU SE NE GOVORI

na platnu su ogromni udovi, nabrekli, ranjeni, bolesni,

jer bolesna je zemlja, domovina, i naša ljubav je: bolesna,

bolesni su naši snovi: prodaje se za krišku hleba –

pojest ću danas svoju platu makar sutra i gladovala,

kao kraljica ulazim u mondenu slastičarnu,

naručujem zelenu kuglu marcipana, mirišljavu meku loptu,

poskidam pepeljastu glazuru od šećera, napojnicu delim,

taj život je moj, ne mogu mi uskratiti nasladu,

tu sa mnom deli stol moj davno preminuli ded,

dugački brkovi su mu na uši namotani,

u plavim očima zvezda Betlehema sjaji,

svojim zracima čisti dvoranu,  uplovi kožarska radnja

sa komadima kože veličine slonovog uha,

gornji delovi cokula:  crni tuljani

tapkaju uz nogu dama među mramornim stolovima,

i svi: potrošači slatkiša, zlatni junaci

i perači su učestvovali u prvomajskoj paradi,

cvećem, zastavom i ja sam bila u povorci prvog maja,

al kad sam sama: stoka sam za prodaju!

Iz dubine: iz radione-kuhinje, gde si se iza vrata

sakrio jer si mi crvenu haljinu doneo

i na kušnju me stavio, koga volim više: dedu ili haljinu,

samo sam za tobom tragala, i danas te tražim,

prvaka sigetvarske republike sa kožnom pregačom,

čeznem za tvojom energijom, čeznem za vladavinom blagookih,

čeznem shvatiti: šta je postojanje – – dede, pođi sa mnom,

iz dubine u kraljevski dvor – tamo će se pokazati šta sam –

u podnevnoj vrućini se penjem u dvor,

u odaju odbeglog guvernera, belo se znoje ruševine,

sija srušen kameni konj i konjanik,

kameni anđeo s pliširanim krilima je

nepomičan crknuti leptir, mrave trulenja čeka,

otvorenim kljunom kameni turul dahće u nesnosnoj vrućini,

u svetlu podneva krila na izgorelu livadu pušta,

titra joj kamena guša, kamena ptica nacionalnog ponosa

na rubu kamenog ponora dahće,

omamljujući cvet zove

skoro joj na dlanove pada koje glavobolju izazivaju,

i razrovane palate, snovi nerazumnih slavoljublja

trošno vegetiraju, olabavi se po jedna cigla,

zalupa u nesvesnoj tišini,

vetar diže i ubija usijane armije varke od prašine kreča,

razrovanom ulicom blond muškarac se približava.

nudi se: on će prikazati tvrđavu,

u blizini nigde nikoga – lako bi me mogao savladati

ali čelo su mi snovi žigosali – neka, hajdemo,

korljamo se u belom paklu, kroz kordiljere

vapnene pustinje, u zabarikadiranim

kamenim lavirintima, gde u senci cvet lampe zrači,

u gledalištu Letnjeg Pozorišta kukute i žižice uživaju u poslednjoj predstavi,

meko odzvanjaju špicaste baletanke,

prahlobanje prahfigura, zmijske ruke i krsta od praha

boreći se međusobno i sa sudbinom:

gomile koje u kovitlacu prolazne zajedničko stvaraju smrt,

poput tornja se uzdiže mramorni oblak: tragična figura Marike Jasai,

kaziva Proglas, tu moramo, tu ćemo živeti,

plemići, baruni, izabrani majordomi, kraj je predstave,

vrteći štapovima za šetnju oslobodite damama put,

žena predstojnika uzdižući skut, mnoštvo dama s perjanicama uz obožavaoca

ponizno s prašnjavim cipelama ulaze u palatu,

sad počinje francuski četverac, po četvoro se lagano poredaju,

mekano igraju, okreću se vrcano-čvrsto,

ali im u rukama bodeži svetlucaju

i pri okretima daleko iznad grada bodu,

u predgrađu Pešte, gde na čelo mog oca vrškom bajoneta

teraju bisere znoja i krvi – dosta je bilo.

Razdiren je parket, dizalica hrane zauvek je zastala.

Nema šta da hrani raskoš, država je opljačkana.

Zahvaljujem se na uputstvima, već godinama sam gladna.

U krčmi je pivo i pogača ispred mene,

plavobeli kariran stolnjak more, valove priziva.

Ja ću još ugledati more, sa penušavim valovima krunišem sebe –

Biće, biće tako, klima koza od papira na podmetaču piva,

biće, biće tako, klima bradati bog i moje oči

blagotvornim sjajem oslepljuje – neka ne vidim,

neka ne vidi dete zabranjenu blizinu, neka ne vidi,

njegovo je Beskonačnost, al to je njegovo.