Julijin grob

Kad se dvoje još jako vole, planove

na balkonu, u večno prisnom prizoru

prave, i zagrljeni žele koračati

sumornim bulevarima i okolnim bregovima.

Uz rascvale tulipane skida devojka

cipele visokih potpetica i mirno se odmara

na kaputu mladića. Dole je grad u večernjem

svetlu. Radostan je mladić i ozbiljan

kao što muškarcu priliči: „Videćeš,

ostariću i nećeš me voleti“ – kaže –

„Tromo će tapkati stari profesor, a ti…“ –

„… kraj tebe ću biti, jer ženu profesora

istom brzinom gazi vreme.“

I polaze, ne hajući za vreme,

dok ljubav žari u njima trenutke

vere i svaku poru njihovog života

osvetljava.

Ljubav je lampa, kao i svaka druga lampa.

Kasnije izvan osvetljenog kruga

tapkaju ostareli muškarci i sagnuvši se

za ispalom palicom, njihove ruke

udaraju o samotnu zemlju, o jedinstvenu humku:

u Julijin grob.