Kako

Kako su sretni oni, koji u ratu,

u jednom trenu umiru i odjedanput

u nirvanu stigavši, nikakvom bogu

položiti račune nisu dužni.

Tek na čelu od metka izazvana rana

svedoči o tome, koliko im je već dobro.

U miru nemoguće je dostojanstveno odlaziti,

moguće je samo u bolnici, okruženo crevima i aparatima.

Zbog toga rat je bolji od mira, smrt od života.

Možda bi bilo bolje ni ne roditi se, tek

na nekom nebeskom polju lebdeti,

ali su me zbacili, kao sa Tajgetosa nekad druge,

da ovde dočekam priželjkivano oslobođenje.

U to telo su me opaki bogovi stavili, ili možemo ih

i demonima nazvati, jer taj svet je samo kojija

jednog drugog, istinitog.

Tu nikad ne možeš znati ko te voli, ko je protiv tebe,

jer takva je narav stvarnosti.

I nemoj mi pričati o blaženstvu, jer ne možeš znati,

šta znači u istinsko zlatno doba živeti.

Ja sam bio tamo, i mogu reći, nije takav.

Zasigurno nije takav.

Kad se veza sa gornjim svetom prekine

i ne ostaje drugo, samo ovaj.