Izvan tebe živim

Zaleđene

prozore minuta, dana

dahom grejem ne bi li te ugledala.

Tvoje krasno lice zazivam

na ulici, pruzi, u večnoj opasnosti,

po lutajućim tramvajima.

Izvan tebe živim

tako hrabro, da bi u tom

mogao videti zebnju

kad bi me jednom izbliza pogledao.

Ali ti me ni ne znaš.

Ja sam ta

koja je sposobna ukrotiti

otrovne zmije tvojih obrva,

koja se ne boji da će se slomiti

na tvom crnom kamenu,

koja će se još možda othrvati

s tvojim jezivim anđelima,

koja se usudila da uđe

iza tvojih čeličnih rešetki

i svakodnevno te hrani

i gasi ti žeđ.

Ni ne znaš za to, sagnuto glavo.

Da li još shvataš jednostavan govor?

Raspetljaj svoju sudbu.

Pomažem ti.

Ali ti i vraćam.

Izvan tebe živim,

tako ojađeno-hrabro.

Ti tu kružiš, još neotopljeno,

u stohiljada-voltnoj struji

mojih golih, belih kostiju.