Ispitivanje Gilgamesa

O, ono proleće, ono leto, onaj jesen,

kad moju večernju i jutarnju tišinu

kuckanje graditelja

zidova uruka razbila!

Radio je bio uključen, zazvonio telefon,

novine o atomskoj eksploziji pisale,

o novim i novim kosmičkim brodovima,

i da s tunelom spajaju

Francusku i Englesku –

moj krvotok sa stolećem bubnjao

al sam i čaroban doboš Gilgamesa čuo;

iz radija i telefona

užrbano dahtanje glasonoša;

kataklizma atomske eksplozije

sedam zao duhova Anua prizvala;

čuvši o kosmičkim brodovima, na krilima

lešinara s Etanom u nebo se uzdignuo;

čitavši o izgradnji tunela

s Gisom u podzemnoj pratami hodao.

Zarez, tačku

u ep zvono tramvaja udario,

dužinu stopa u stihu

znak roga dunavskih brodova merio;

u mom srcu ljubav, crveni strukovi zavade,

ledeni cvetovi povreda i uvreda cvetali;

ispred mene su panoi,

nad mnom zvezdane magle milenija

poput vijorećih platna se otvaraju;

i došao je velik kralj, sveznali

Gilgames! Koliko puta sam ga ispitivao,

koliko puta njemu govorio, kao da

mojoj duši pričam:

„Tišina i magla i hladan mrak.

I iza tebe je samo toliko ostalo.

Ugasio ti se strahovit žar.

Tišina i magla i hladan mrak.

Zar je to poslednji argument bivstvovanja?

Sedam noći i šest dana si oplakivao Enkidua,

jecaj ti je probudio svet,

i šta je od toga ostalo, od žalosti,

od tvog zavijanja zbog sudbine čoveka?

Tvrdokorna drskost! Smemo živeti,

boriti se – za što? – na iskonskom varvarskom

Mestu Igara gde gubi pobednik,

jer ga daju ubiti, isto tako kao pobeđenog.

Vidim tvoje suze, moj Gilgamesu,

u porazu, u nepromenljivoj smrti,

– jer trava života ne postoji, joj, nema večnosti! –

i čujem tvoj prkosan škrgut zubi:

ponovo počinješ zidanje zida!“