Intermeco

Predajem se. Pogledaj me i

ako si u mogućnosti sudi, uzvišeni Gospode

koga uobičajeno tako celivaju prećuteći

tvoje skrivene reči kojima svet neprestano

do krvi ranjavaš i usput čini se da si nepomičan

nepovrediv i pravedan. Pa po svom nahođenju sudi

i tako se oglasi da te i gluvi čuju.

Šta sam protiv tebe ili njega skrivio, protiv mog brata siromaha

koji se u svetu sam potuca i od onda kako je prvi put

iz kolevke istupio, njegove tabane tvrdo kamenje žulja

njegove ruke neprekidan rad ranjava, jer

iako ga svako napušta: ore, sija, stol ostruži

oružje kuje, ponajviše protiv sebe, ko je

svugde prisutan i protiv koga su svi.

Šta sam protiv tebe, uzvišeni Gospode i mog brata siromaha skrivio?

Okrećem vam leđa da se ne stidite

kad ugledate venac od ruža što sam u čast istine pravio

i ugledate moje oči koje pitaju i zaključuju.

Predajem se, kažem i zaista tako tu stojim kao neko ko se

od skrivenih reči ne boji niti od poslova koji ga čekaju.

Brat sam mog brata i gluh sam

i slep sam pred sudijom i mutaviji sam od mutavog.

Tek nepomično stojim i koji pored mene prolaze tako vide

da pored ceste ogroman bagrem stoji

čudesno drvo koje i u cičoj zimi cveta

i listovima čoveka, marvu, dobro i zlo

jednako posipa

sve što ispod guste krošnje prolazi.