Bez moći Šamana

Pet godina mrtvom Imreu Šafranju

Majstro,

sve češće mislim na tebe,

a ustvari

nisam te poznavao.

Nekoliko zdravo u klubu

i na hodnicima,

između nas ako se i toliko desilo.

Da, i razgovor

posle otvaranja tvoje zadnje

novosadske izložbe,

vrag već zna, o čemu.

Ranije dakle

nismo bili zajedno.

Nismo se ni zbližili,

tvoja čudna bolest

te je na groblje odvela,

što smo u velikoj jurnjavi

jedva našli

– kao da bi tačnost

još nekog smisla imala –

i posle iz čega smo se

spoticajući između nepoznatih grobova

jedva iskoprcali,

jer smo i jednog drugog slikara

potražili.

Još su mi se otužni pogrebi govori

u ušima odzvanjali,

između njih stisnut,

upetljan

velik beli papir je lebdeo,

neko je za tobom bacio.

Kao da bi tek

ubuduće sagnuo,

ili rađe kao da si sve

iza sebe brisao:

neka zaostavština čista ostane,

i neka nas ni

išarani tragovi

ne ometaju,

za kojima ni ovako nemamo

zašto da jurimo,

pa ni do sada nismo te sledili,

i ko zna,

možda nismo te ni voleli,

koliko bi jednog drugog

trebalo voleti,

da bi u istaloženom vremenu

groblja

mogli mirno, ne tapkajući zaobilaziti.

Koji put odsutnim razumom

tako razmišljam o tebi,

kao o nekom ko u sebe umotano

sa ruba majskog neba

na zalazeće Sunce se penje.

Gde si pripadao?

I: Ko si ustvari bio?

Inače čoveče – ne boli ti.

I više ni meni ne boli,

samo stojim i promatram:

šta se s nama događa.

(1985)