Bagremovi, vi u bašti

Bagremovi, vi u bašti

Stabla uspomena,

Oh, kako je mome srcu

Draga vaša sena.

Mila stabla, pozdravljena

I blažena bila,

Blagosiljam i tu ruku

Što vas zasadila.

Nek vas blagoslov rose,

I sunca, u zori,

Od radosnog ptičjeg poja

Nek se grana ori.

Nek proleće večno živi

Sred grana zelenih –

Nek vam žiće bude lepo

Ko što je i meni.

Tu prvi put videh svoju

Golubicu mladu,

Tu je videh, pod bagremom,

Gde sedi u hladu.

Sedela je ispod granja,

Meni preko puta,

Tu ljubav iz njenog oka

U grud mi doluta.

Još znam, kako ne bih znao,

Mada davno beše,

Čas kad ljubavne se zore

Divno zarudeše.

Kakva zora! još nikada

Takvog uresa

Nemaste, vi beskonačna,

Prastara nebesa.

Ta je zora izbledela,

Podne će da mine,

Možda manje romantično,

Al s više topline.

Kada li će doći sumrak

Ljubavi i nada,

Od tog ne strahuj nikad

O, ljubljena draga!

Biće kasno, ako sumrak

Doći bi nam hteo,

Doći će tek da nam satka

Pokrov, zlatnobeo.

A kad nas u zemlju stave

Ko zvezda će moći

Da obasja naš grob zelen

U toj plavoj noći.