Arejon

…Cereći su ga opkolili… Nek peva,

ako mu duši tako prija! Šta im je značila

pesma! briga im ako u njima skriveni

tajanstveni bogovi zasvetle i

sevajući red šara! Šta su oni znali, gonjeni

preko vode i kopna na njihovim

stravom omeđenim putevima

šta znaju o njima?...

Ali gore,

sebe u vlastiti čar skrivajući

stajao je nepokolebljivo sunce,

oko njegove užarene jezgre, treperći

u vetrovima, izlizane rubove na nebo

poput plamena čadžom pisajući,

teturao prostor.

A on u tom treperenju,

i on sam, kao plamen u vis udarajući

digao kovrdžavu glavu pesme

i sklopljenim očima promatrao virove

i ne uzmicajući, poput zanosa

na vrhu uzrujanog bikovog nosa iznad

ubogog naroda, iznad dubine i visine

stao, iznad vlastitog srca stao i stojeći

između života i smrti gonjen do

raspuknuća čitavim telom zadrhta,

kako ga je neumitna sudbina dohvatila.

I udari glas i nenadano zaskoči.

Kao galeb koji na nebeskom svodu kivuda,

kao pramac korabljice među talasima,

kao užas i nada u njegovom srcu.

Ko nije osetio te glasove?

Prolaskom

huke mesto blažene tišine

prekinuli treptaji, prasci, blesci

i – sunovratile sagorele iskre

nastale na njegovoj vrednoj tkanjači,

o živo lauto, o zlatokovno grlo,

i o, od ta dva nastali sjajni vezo: sazvučjo!

Zasenjujući su se rojile i u dubini slepo

umirile, čekajući – njega čekajući,

ko je već znao da mu mogu slom čekati,

ali zalud, on već ne može nestati.

U plesu je krajolik. Arijon peva.

I već ne on peva, pesma, o ta

opaka, čarobna kob peva o njemu,

i čitavo njegovo biće u glas se pretvori

kad se na usnama ime njegovog boga začuje,

kad se u ime boga oglasi,

kad se to ime nad morima začuje,

začuje i utiša:

PAJAN!

Iza njega

kolut crne tišine zjapi

i kao dim i njegov lik nestaje.

I u na nestalo čudo sručenom

garavom mraku na nepreglednim

putevima nastavlja svoj put korabljica,

u prosulom pepelu izgorele tišine

što već opet roj uzvitla,

košmar uskomeša…

Pajane! ti sjajno!

Neka te i ja opevam, nek ubacim u tvoje ime,

na usnama mi rođenom imenu svoju sudbu!

Međ gusarima, na gusarskom brodu, izložen

gusarskim vetrovima, previrajući u viru gusarske usudi

– neka i ja budem deo te kobi.

O pogibijo, do dna srca me napni,

poletu, oglasi se u mojim mišićima,

gusto telo, u odbeglu paru se pretvori,

i dušo, u hipu klisnuvši, telo poprimi:

ti blistavo pesmo, primi me u sebe!

i vi more sveznalice, uvek postojane

ohrabrujući vi me uljujkivajte.

Nebeski svod je golem mlaz zraka,

sjajan nerv bogovog luka titra.

Poskoči strelo, digni me nevidljivo

i izloži me kod Tajnarona radi snebivanja

ispred zaprepaštene gomile:

moj isčezavajući delfine.

(mart 1944.)