Antarktik: tamo i nazad

1. (Prema Antarktiku)

dođi da nas dva na antarktik pobegnemo

nemoj predomišljati lud je ko se

od dugačkog puta polarnog mraza prestraši

biće nam tamo dobro i odjedanput sve će jasno biti

prestaće pritisak krivice i skrivanja

oslobođen smeh poput ledenog kristala zveči

sem očiju od nas ne vidi se ništa

odatle čitamo šta se s nama događa

ti moje promatraš ja tvoje ispitujem

jasno vidim u tebi želju tvog budućeg

potomka ko sad u tvojim ćelima se skriva

nestrpljivo čekajući kakva sudba ga čeka

u polarnom mrazu možemo sebe zalediti

i u jednoj boljoj eri već ćemo se odlediti

i uživati u kratkom proleću antarktika

danas smo tek gomile leda koje je sunce ružno načeo

dođi sa mnom u antarktiku kao doma

to je već zov leda ledenog srca

2. (Santa leda koja puca)

ne smem ni spavati

čujem kako santa leda puca

na napuklom plovilu ispunjeni strahom

udvoje se savijamo

morna ti glava je na mom ramenu

okean je nemiran

šta još nas čeka

jednom će puknuti naša santa leda

danju i noću te držim da

na nemirnim vodama ne bi

odjedanput otplovili

već ni zaspavati ne smem

ovako možda neću se ni probuditi

3. (Tajanstvena veza)

kakvo je to komešanje ispod leda

ribe nas u rojevima prate

telo iza tela telo iznad tela

u opalnoplavo obučen

divimo se tom kretanju

u beskraj nestajanju

koliko ih stigne i gde

saznati nikad niko neće

da ta na žar pripremljena riba je

tajna veza šta nas spaja

jedno smo telo samo prepolovljeni

u sredini blistave opljačkane

sante leda plovimo

gde smo se sjedinili

ti i ja

4. (Zbrkan kalendar)

na uglu od kada živimo

zalud računam

kalendar je zbrkan

a u našoj ruci

i busola čudan ples pleše

te ni jedan od naših zavidnika

da nas prati

i samo zato da bi

štetio život prihvata

u kojoj radost samoće

menja se sa snagom ljubavi koja održava

baš to je čudo antrktika

nije zanosan dar zemlje leda

tamo mi smo sa sobom doneli

5. (Nikad postojalo predeo)

sidro je dignuto

na obali koja se udaljava usamljenu

ranjenu cvokotajući koračajuću nadu

ni žmirkajuće oko ne primeti

sudbu lađe u kretanju

više sile određuju ja samo sa krme

zaleđenu poput beskrajne

ozlede zaraslu uvalu mogu promatrati

ljuljam bolnu uspomenu

jednog nikad postojalog predela

jedne izostale slobode koja

samo tad i tamo živi

gde inače čovek nesposoban živeti

6. (cirkus se razvali)

pored mene si se nalaktila

lice ti je zatvoren

ispucalo

i dok krišom tvoje bore gledam

nabreklo dno nosa

usne spuštenih rubova

neznatne brkove

perut na korenu kose

kao da strani svet promatram

zastideo sam se

pa to sam i do sada video

ruka bi na svoj uobičajen nežan put krenula

kretnja na pola puta u vlastito htenje smrzne

kako se sve udaljuje

zaostaje obala i ti sa njom

nada koja na obali

ruke slamajući trčkara

ostaje sloboda vatra noći

naša lepota reč

kao kad se cirkus

polagano razvali

neutešno

u obrnutom redosledu

(1993-1994)