Iza

Saši

Smelost smo dobili od nje. Kako je debeljuca ispred nas na steni puzila. Ako ona može, možemo i mi. Hvatajući u strah od prostora na okomitoj steni silaziti. Ispod tebe stene more udara, ne gledaš dole, samo čuješ. I možda će i nas, ako već. Ali za razmišljanje nije bilo vremena, trebalo je pored debeljuce dalje puziti, dok te stalna vrtoglavica hvata. Nemoguće je, ponavljamo poluglasno. Da je silazak samo tu moguć. Uopšte. Na hridinama obavijenu zatvorenu obalu princeze, na prostor samoće. I ni zamisliti nismo mogli, posle osvežavajućeg kupanja kako ćemo se popeti. Uopšte. I kako je mogla sama princeza tu stići. Možda preko neke tajnovite kapije. I jadan Rilke, on kako. Ne znam, gušteri Duina su nemi. Sad paziti treba, puziti. Za debeljucom.