Sjaji, Margita

Što tražiš priznanje, iznuđeno?

Što zapitkuješ, da li sam voleo

pre, no što sam ti ruku zarobio,

osim tebe i drugu, i koliko?

Pitanjima ne budi

minule uspomene;

prošlost, koja ne kruži,

ta zauvek iščezne.

Da, voleo sam. Poput oštrice

para me nemilosrdno sećanje

i otkriva davno mrtav živac što

se nekad kao ranjena zver trzao.

Ne marim za tu ženu,

ne prži me ta vatra.

Jesam, voleo jednu,

i više, nego te sada.

Više sam voleo, ali ne nju!

Shvati, u njoj svaku mladu ženu,

jer tad pređoh prag dečačkog neznanja…

I sebe sam više voleo tada.

Blistala je i smrt

lica slavlja i besa,

čitav bajoliki vrt

tog irealnog sveta.

Blistala je podivljala tajna,

u mom oku čarolija, sjajna.

Nesala je ta vatra, mračnije je, –

ali u tom mraku sjati vidim tebe!

Sjaji Margita, sjaji,

svet sa svetlom ozari,

na pravom putu ići

tim sjajem ćeš mi pomoći.

Boga, koji iz ničega

stvori zemlju, nebo, čoveka,

detronizuje zreo muškarac

koji ne stvara svet, ali shvaća.

Svetli dakle svete moj,

svetli u životu mom,

na svetu, u svetlu tvom

urediću život svoj.