Iznad mreže

Skrećem u neznanu ulicu

zalutam u vlastitom gradu –

U škrgutavoj galami

bujaju mi snoviđenja

koje rastura ulična buka.

Uz igralište zavidim

gordosti dečačkih igara,

u prolazu, jer dalje koračam,

u praznu ulicu skrećem

gde među trošnim zidovima

otrcane melodije udišu

nagi prozori,

pa dođi, uhvati mi ruku.

Ne zaboraviš li me, naći ću dom.

Ne teraj me u strane sokake

gde bez tebe na kolena padam.

Pa pusti da stanem na noge,

dopusti, da s tobom krenem

da otkrijem sopstveni svet,

to odavno planirano

konačno otkrovenje.

Ne odgovaraš. Moji poljupci

preleću ti lice. Lebdiš

iznad mreže odgovornosti,

naklonjenosti i ljubavi

procenjući sudbinu žrtve.

Jer ako njega napustiš

znam, sledi mu propast.

Jer odbačen iz naše

trojne porazne povezanosti

treći će kao odsečeni

ud, više ne sluteći ništa,

biti večito prisutan.

I ime pobednika u toj

borbi crtom prekriži mir.

Volim te. Kraj je ulice,

ruši se trošni zid.

Prema tebi krećem.