Atila Jožef!

Što ti je titralo srce, nesretniče,

u stalnom  mrazu rušeći sebe,

gradeći pesme,

iznureno,

upaljeno,

iza tačke razumom merljive

što ti je svest dopirala?

Pa ti si znao:

kraj tog prokletog puta je trula bisaga,

ni vere nema tamo,

pa ti si znao:

san ti je propao,

sebe zauvek prognao,

možeš hodati kroz pomame,

samotno, benetno,

na ljudskost, vernu ljubav izgladnelo

jedeš smrt iz usijane tave.

Znao si, znam i ja:

velikan: ti si,

a ti, težak Svemira, ni deo

od celine, što bi zaslužio,

nisi dobio.

Zar je vredelo smrzavati,

na tlu budućnosti klijati,

s nemanima diskutirati,

kad si život izgubio!

Da možeš reći: vredilo je!

Jer prestraši mi se krv i kost

na pomisao da uz tvoj usud ja ću

postaviti trezven sud.

Obij zakon, ne odmeraj!

Digni iz prašine klompav šešir,

mučeničko rame,

i ređajući iskrivljene

kraželjnice

uplakano, s dva žarna kruga - blizanaca

pogledaj me,

da se potrese

žudna, bespomoćna kultura,

nebeski sustav žlezde,

i to neiskupljeno bitisanje.

Atila Jožef!

ti mi daj nadu,

jer bez nje

kvarni su sunčevi zraci,

buđava je krv,

mada ti se zubi cere,

mada ti vrat škripi,

klimni, vredelo je,

opovrgni tvoju mrtvu logiku

ti blaženi,

od patnje žigosani!

Mašti mi slatke zadatke proveri,

jer već tako deluje

da me od glave do pete

radioaktivnom jezom, vrućom

bundom pepela oblepi -

bojim se, svaku tajnu će rasplesti

i više ništa neće boleti.

Da nikad ne stignem na onu ravninu:

pred mnom ti stupaš.

Pomozi, da ljagu potkazivača

podnese snagom srce,

lepim rečima usne!