Alfa i Omega

Odavde već ne odlazim. Uvukao se u jedan brlog pored obale. Dugo sam bio tu i sa mnom oni koji su stvarno oni bili za koga sebe nazivali: herosi, bogovi i bogomdata deca. U toj zadnjoj pomami olimpa skoro svi su bili uništeni. Moje oči njih nisu videli, ni to šta se događa, ta slep sam; ali uobrazilja, nemilosrdnost sećanja i obavezna iskrenost svojstvo je svakog rapsodosa.

Dečak, koji je – ni sam ne znam otkada – sa mnom, hrani me, čisti i sašije moju dronjavu kabanicu i kitona; vadi vaške iz musave mi brade i kose te šiša. I piše. Na upit šta piskara, ili zašto se brine o meni, odgovor je šutnja. Čini mi se da moju brbljariju beleži ili to što se iz toga može razaznati; glasove u ušima, koje ne mogu ućutkati, koje krešteći ponavljam; ili to što – gubeći preostali deo razuma – u noć duhovima koji među ruševinama ječu i besnećoj oluji vičem. Bez prestanka piše. Ali danas u zoru – ko zna već koji put – kad upitao kako se zove, konačno je odgovorio.

„ – Ime mi je Homer, kao i tvoj, starče, i ni ja se nisam rodio u sedam gradova nit na bilo kom mestu kojeg imenom možeš nazvati. Žuri nam se jer za nekoliko dana bićemo mrtvi. Ako dotle nismo gotovi, ni genij muškarca nepoznatog porekla zvanog Homer neće biti sposoban otvoriti horizont događaja. Iza toga se nalazi to što si još – ja znam – u odsustvu Haosa odlučio i o tome se sad moramo brinuti. Još stojedna godina; ona semena od čijih drva će se prvi, morem do Troje ploveći brodovi graditi, tad moraju biti posejani. Inače sve što je bilo ili će biti, namera ili htenje zabadava je bilo. Zato dalje pričaj ili urlaj: neka počne Historija.“