Alepo

Jer dvestohiljada. Zbog onih dvestohiljada... –

mislio sam, kako sam ona uhranjena tela gledao,

masne reči čuo i moja tuga pored uljenih

duhova plivala koji su se na vrhu smetlišta

umetne materije poput veštačkih serafa tresli.

Ničemu se više ne mogu radovati,

dok onih dvestohiljada pesak i vatra

guta. Piši i reci: dvestohiljada.

Svoje lice možeš dlanovima pokriti,

al videćeš i tad, rat se još nije završio,

samo smo bojna polja širom otvorili.

Dvestohiljada – sikteći, zubima škripajući ponavljaj,

pa naruči neko piće, idi u kupivinu, na letovanje,

budi bezbrižan, vežbaj radost kulture,

dođi i vidi:

mi sedammilijardi smo onih dvestohiljada,

i između nas nikoga baš nikoga nema

ko bi smeo napisati, ko bi smeo izgovoriti:

svi mi u Alepou stanujemo.

Posle mi je u rastvorenim ustima sa svirepom ružom

jedan anđeo pristupio i u njegovim rečima dah milosti

azura je trnovit venac što me je pokrio,

kao uspomena i kao čarolija, da vidim

životinja u čoveku krikne u snu,

željan mesa krv njuši, plamteća žrtva njegov žeđ ne gasi,

i sad već znaš, oprosta nema,

da je sretan taj koga porodica pokopa,

ali većini samo jedna velika zajednička raka sleduje

šta na koncu ništa drugo no

manjak  saosećanja zatrpa.

Dvestohiljada? – pitam anđela iznad sebe.

Sedammilijarda. – odgovara pogledom tirkiza.

Ljudi. – hvatam se za slamku.

Duše. – uništava me.

Što je dosad bilo ne postoji

i od sada biće još teže no što je dosad bilo.

Ustani, hodaj samo, živi i sećaj se:

ne samo na dvestohiljada

i ne dešava se sve to samo

sa sedammilijardama, nego sa tobom.

Ližnjan, 3. avgusta 2016.