Iza onih modrih gorskih bila…

Iza onih modrih gorskih bila

Od sada živećeš, moja najmilija,

Privijena uz svog srećnog muža

Kome milje tvoje srce pruža;

Upoznaćeš dragosti daleke

U rumeni nove zore neke,

Dubrave Erdelja, samotnice,

Podastreće pred nas svoje lice.

Usudu verni smo i ti i ja,

Jedini drug nam je priroda,

Vekovečno divotno jestestvo,

Zanosa i divljenja nam mesto.

Ima li druga boljeg, kaži,

Što nikad ga ne uhvatih u laži,

Što senku s duše bolne skida,

Ne nanosi rane već ih vida.

Živećemo izvan svakih muka,

I neće nas taći svetska buka,

Samo romor nalik bruju mora,

Odjek nekih dalekih razdora,

Nemoćan da rastera nam snove

Dok nas uljuljkuje u zanose nove.

Tamo te vodim, jedini moj cvete,

Samoća i pustoš gde nisu uklete,

Ne bi li reči za te izmišljene,

Ženo moja mila, grunule iz mene!