Hvalospev

Neka pohvala njoj pripadne,

vitkoj, blondoj devojci sa pletenicom

koju sam na obali Arnoa upoznao.

Tad sam tamo lutao kad sam se

u beloj rizi na struku sa lila trakom

spremao da Gospodu služim.

Neka bude hvaljena šiparica tuđine

da me je odvratila sa one staze

na kojoj bi se možda zauvek zabasao.

Nju sam tamo na kamenitoj obali Arnoa ugledao

nožni prst tek je zamočila

i kako sa dve ruke balansirala

očekivao sam da će u jednom trenu

na valovima svetlosti odlepršati.

Zamislite u podnevnom sunčanom sjaju

na golobradog probisveta kakav uticaj je ostavila

kao od majke rođena gola devojka.

Bujice zanosa i uspomena odjedanput su se osušile

ona je bila jedina vidljiva tačka sveta

privlačila me i pogledom prisilila

da moje ushićenjem i snovima prepuno srce

njoj ponudim.

I ja sa iskrenom zahvalnošću teleta

iskrenim gugutanjem usamljene grlice

iz duboke sene oraha istupio.

Neka bude hvaljena i sad

prolaskom mog sto puta ranjenog života

ta daleka, daleka već iza stvarnosti postojeća

krasna, naga devojka, kako je na žalu obale stajala

sa svime što je njena netaknuta golotinja

sadržala ohrabrila me.

O ti magični kristalu na vrhu tornja

o ti savijajući crveni plamenu u gluvo doba noći

o ti plavo ružo svanuća

zavek hvaljena budi.