Drevno pismo

Mora da je ciča zima kod vas,

kad već toj dugoj ljubavi ni duša

nije dovoljna valuta.

Ciča zima.

Ovde pak život cveta;

lažne sadnice oglašavaju,

šta bismo mogli biti

i da –

šta bi još mogli biti.

Ali ako se približiš:

latice ustajalog dezodora...

I telo ti nestade!

Što sam voleo.

I mirisati.

*

Odluke sa zakašnjenjem se rađaju.

Kao u mojoj duši,

zapoved odzvanja:

ponašajte se kako prilike zahtevaju.

Protestirao bi.

Ali prošlost imam.

I valjda imaću i

budućnost.

Stena

na steni.

*

Začudo

još te uvek volim.

Uprkos tome.

I s tim zajedno.

I da zaboravljaš,

od tebe šta očekujem.

Valjda to

svoje neprestano

iščekivanje

volim u tebi

najupornije.

I da sam

verovao:

mogu na tebe računati –

zauvek.

*

Kad si gola ležala

i uz mene si se priljubila:

onako se završilo.

Jer za više od toga

izgleda

nismo sposobni.

Kad si gola ležala,

tvoju dušu si na moja leđa crtala.

I naravno

tvoje telo.

Prisutna je bila.

Takorekuć na mom dlanu.

Kad si gola

sa mnom ležala

a ja sam ti se priljubio:

ovako se završilo.

Kad si legla.

Kao sa bilo kim.

*

Nagodili smo se:

Onom drugom verujemo.

Nagodili smo se:

Onog drugog podnosimo.

Ali

snaga nam je nestala.

*

Tanjure sam, milo moja,

na zid prikačio.

Pa sad već skoro kod kuće sam.

Jedino što fali,

nemoj mi se obraćati,

nemoj me ni pogledati,

nemoj me ni primetiti

kad si i ti

kod kuće.

*

Duša mi drhti

i bez veze pričam,

kao da svaku moju grešku

tim rečima bi hteo popraviti.

Znam: bedasto je.

Znam, ne ide.

Jer ne praštaš.

Zbog ranijih propusta.

Ni zbog sadašnjih!

Uprkos tome:

ovim rečima bi voleo.

Žarko.