Dotle živiš

Dok je jesen palata

dok se lasta vraća

Samo dotle živiš

samo dotle živiš

dok se sruši kesten

žar na vrućem ševarju

dok se voda jezera ohladi

oči ribe sužavaju poplave

jezero u jesen izbledi

i pitoma magla kruži

psi laju kidaju

jestivo isluženu cipelu

siromašni rođaci nosaju

Samo dotle živiš dok smatraš

poseduješ kuću i nameštaj

iza tebe senka gumenih tabana

na tvom glasu ptica kristalizirana

u prozoru ti ruža gori

vodeni plašt od belog stakla

da bi tornjeve grlila

da bi uveče majku pokrila –

Samo dotle živiš dok imaš nekoga

Iz kuće isteraće te graja

noge ti hladna zima hvata

kaput mraz ciba

čavke te hitaju u zemlju četiri kotača

pretvaraju budi valjana

poput čička guste naredbe

srce ti snežne Stene ranjavaju

Samo dotle živiš dok ti kožu

mraz žari a stražu tvoju

sram kao šutnja

mišiće te zgrabi u zemlju ukopa

samo dotle živiš

samo dotle živiš

dok na toj zemlji

zebnja

svake zore na svakom vozu jeseni

na svakom prevoju tračnica krešti

drži se još ti se srce drži

pripada detencetu

koga rukama grliš

klizava je jesen

samo s njim živiš