Devojke s dinjama

Izvešačeno i umorno

išle su uz brdo.

U podignutim rukama dinje:

medene kugle, otkinuta Sunca.

Toliko im je ostalo od negdašnjeg raja?

od vremena kad su slobodno livadama lutale

i bose velike, sočne listove gazile?

Suknje su im, kao voda, prozirne,

i kao voda, prelamaju poglede.

Iz glasne tkačnice dolaze,

čitav svet namataju na vretena kukova,

poglede vrba, žutu svilu sunčevih zraka

i nepresušnu žudnju muškarca.

Ludost, ali odjednom, svaku poru

moga tela žed preplavi –

Ludost, ali odjednom preda mnom se stvori

uzburkana, preglasna melodija mora –

i sve to zbog njih, koje ni ne volim,

tek ih gledam, kao neznanu vatru, mirnu pticu.

Prema meni zrače im ramena kao radij

ispod staklenih oblaka avgusta.

Patiću od sećanja, kako na

valovitim stepenicama odmiču.

Ostavljaju mi leto, užarene forme svemira

i osvajanje dlanova koji Sunca dižu.