Da do sunčane pruge stignem …

Počelo je kao obična letna noć.

Od krčme do krčme šetao.

Možda sam upravo u Nylonu pio

pored krajnje stanice LŽP-a kod mosta Margit

(ili su to već tad srušili?). Ne znam,

možda na trgu Boraroš.

Ove šetnje su uvek

do jutra ili do prekosutra trajale

i bilo kuda vodile.

U svakom slučaju negde sedeo i pio.

(Tad još bilo šta – kušnja mladosti.)

U krčmama još nisam čitao,

ne, ne još nisam se u knjige-novine

utonuo, sto nisam fiksirao.

Još me nisu nervirale meni upućene tuđe reči.

„Plaćaš li nešto?” pitao me je iza mojih leđa

od duvana izgreben ženski glas. Glas je bio mlad.

„Naruči” – rekao okrenuvši se prema njoj.

Pedesetogodišnja žena stajala ukoso iza mene.

Slepljena, rasčupana kosa, nekada brineta;

isušene desni, ispucale usne, vežnjača sa razgranatim

prokrvljenim krvnim sudovima, oči boje akvamarina*,

požutela, bela vesta od sintetike,

braun pantalone, iz smeće izvađene bele cipelele za žal.

Mešavinu je tražila i pivce, pikolo. Nisam se upuštao u njen ukus.

„Doćiću za dve kinte” – rekla je. Začudio sam se.

Ta cena – kao cena – (već i tad) je bila mizerna.

Poznavao sam kurs sa trga Rakoci**. Dve kinte to nije cena.

Inače ta žena ne bi bila konkurentkinja

na trgu Rakoci, dapače ni na kakvom trgu.

Bilo bi logično, ako bi nešto htela da ona plati.

Ali mnogo više. A htela je, svakako. „Dođi,

hoću” – rekla je –, „stalo mi je do toga.”

Ženu u svojoj ženstvenosti nikad nisam mogao uvrediti

(sem ako mi to nije bila izrazita namera).

Ali kako… Pristao; osećao sam: moram.

Ta u to doba bio sam uzburkan

i zbunjen kao uzmućen mulj i

samo u tim „Presoima”, „Bircuzima”

među pravim bednicima neimaštine i beskućništva

mogao osećati nekakvu lažnu nadmoć.

Dugo me je vukla kroz dugačke šikare, priljubila mi se.

Mučno je bilo ali sastavni deo otplate.

Zagrlio nju,

u nekom podrumu smo se usidrili, niz brzbroj

stepenica išli u nekakvom ne znam od kuda

nazirajućem svetlu.

Krevet. Iz slepljenih komada vatelina nameštena prostirka.

Nije se svlačila, hlače samo olabavila i nadole gurnula.

„Na to sam se navikla ako u džbunu tucam”

– rekla je prirodno. Nije mi bilo protiv volje,

i ja sam samo u najneophodnijoj meri,

još sako odbacio – bolje da bude prljav nego zgužvan.

„Poljubi me.” Pa da, to je neizbežno.

Usta vonj širile, usne ispucale, jezik,

nepce suhe, kao da mi je jezik u praznoj kutiji za sardine

čeprkao – oštrica ruba za tili čas će raniti.

Strahovao da ću u istom trenu u njena usta bljuvati,

upravo to mi je postalo smešno,

njenu grubu kožu oblile moje suze dok nisam

ukrotio vlastitu peristaltiku. Razmak između nogu

uzak, suh. Jedva se širi, jedva se vlaži.

„Čekaj” – rekla je i gurnula prste

u načet margarin, sebe mazala,

pa još jednom istom merom.

„Iz toga će još i JESTI?”

„Mogu li se negde oprati?” – pitao kasnije.

Na patrlj cev pokazala. Štrcnula voda, pantalone mi

se umočile kao da sam se pomokrio.

„I to ide s tim” – mrmljala je. Jednog jedinog petaka

imao. Odmahnula glavom:”Rekla sam

dve kinte i to nije cena. Ja sam htela, dve kinte

mi jednostavno trebaju.” „Pa vrati kusur” – rekao –

„shvati, nemam dve kinte.” „Baš si budala”

– rekla je – „ako bi mogla vratiti

ne bi trebala tvoje pare” – zborila logično.

I u sledećem trenu otvorenim ustima zaspala.

Šta sad mogu. („ako si tako ponosna”),

petaka u džep, pronašao sako

i teturao uz stepenice.

Da do sunčane pruge stignem

gde mi drap odelo, bela košulja svetli,

okrnjenim stepenicama gore do čistote,

tamo gde vetar duva, beli valovi šušte,

tmurno prašta, ravnodušno preti,

stepenice gađenja, nikad kraja minus katovima,

letnja zora, devetstošezdesetprve.

*Bedastoća. Ti imaš oči akvamarina. Žena? Šta ja znam. Kao u kadi modra galica? Samo toj jadnici nešto pokloniti želim, recimo boju očiju i još jednu retku reč da ne bude tako ogavno bespomoćna a ja da budem nešto jasniji.

** Trg Rakoci – još nedavno poznato sastajalište peštanskih uličarki  (opaska prevodioca)