Zmaj i njegov križar

S vašim ranama izudarana

lobanja mi je nebom, prašinom verena,

i jer čudo sam zalud objašnjavala,

večne poglede u stomak

tučenih krhkih deca – jer zalud,

zalud sam čudo objašnjavala,

da slomiti nesmiljene zakone

vegetacije: za to bi čovek služio,

i jer za one koji na zemlji urlaju

nagrada je otpad zemlje – jer je

prašina za vlastitu bol gluha

a oduvek željeni vaš spasitelj

krasan prizor, nebo bio:

zgrabila sam uzde Zmaja.

Van, van iz zemaljske bede!

Vični smo za let i pad.

Naša utvara je: vole nas,

a čežnja: materijal.

Isčeznite,

vi znamenja!

Moj otmičar je stvaran

kao voda, kao usov stena.

Svet kojeg se samotno otkriva –

svog usamljenog putnika

Pisani Svet je digao u vis.

Morski val još nije bacao

svog davljenika tako,

kao što mene u besomučnom kasu

Zmaj, rotaciski paprir

propaćene materije,

konačna realizacija materije.

Nesnosni šumovi su me

gluvili – omamljeno, bolno

još sam i propast vlastitih

suza videla: poput belih

smrznutih jabuka

su se rasprhli u eteru

i grohotala užasna griva:

u kanap-vezane nacionalne zastave,

prokrvljene zlatne uskrsne trake,

zastave žala i čarape sa pazara:

potrepštine pisane stvarnosti su

poput nedoličnog aplauza

ritmički udarale zrak,

nadnice sumnjivih radosti,

i nismo ostavili tu nastranu muziku,

urlao je zrak kako

ga je to mnoštvo gnusoba i nada tukla,

sa jezdeće-gušljive grive sveta

popela sam se na glavu Zmaja.

Ako si video

stvaranje obraza iz duge i vešala,

čelo na kojem je senka sunca žig smaknuća,

livadu lica sa crtama, naborima:

začuđeni stihovi otkrivanja sveta,

nalepljeni papirnati mozaik

dnevnih i ratnih novosti,

potrošnje i proizvodnje

grohota i plače:

to je taj obraz gde su uz sladak smešak

na stapanje su primorani smelost i pad,

jer jasni spisi su od svega blistaviji,

ni smrt ne cenzurira

Apolinerove stihove fontane.

To lice mi je Evropa

a ja sladostrasno sam čitala.

Poput gmizavca sam propuzala predelima,

među zapanjujućim saopćenjima,

cerećim reklamama,

zlatnim inicijalima kodeksa

sam tragala za istinom

a ispod nas je kosmos tutnjio.

I osvestila sam se: nismo sami.

Gore i dole

zmajevi i njihovi križari u takvom mnoštvu

su jurili osvojiti sadašnjost

da sam se užasnula: zar su tako šarene

hartije i istine?

Okolo su nemani sa brujajućim repovima,

svet razarajućim izrazima lepršale,

neki su još u blizini zemlje

zbacili svog junaka

i tragali za novim jahačem,

i zgrabili grivu, slova

ti vitezi poduhvata

i čitali i ljubili slova,

mladići i starci, bradati i u vestu obučeni,

i videla sam jednu ženu: iznad zvezda

je stajala na zmaju, jaslice ljuljala

i sablasno se smeškala.

Van, van iz zemaljske bede!

Vični smo za let i pad.

Naša utvara je: vole nas,

a čežnja: materijal.

Nismo nedostojni za visine.

Pokriveni blatom i suzom

ako izbijemo: ne možemo biti nedostojni,

i gore, i gore samo humku učimo dokučiti.

I našu svetu životinju

tetivom privlačenja ona drži: zemlja.

Stenjajući, u svakom deliću grokteći

kako se Biće do zvezda uzdiže:

na leđima preminulih smo razapeti,

čitav ljudski rod

s golemim uzdahom se gomila ispod nas,

s njega bi se stropoštali, na njemu letimo,

to nas drži,

i kamene sekire, iščezle kulture,

piramide, mramorne biste i betonske palate –

na leševima mrtvih pokolenja živimo i pevamo,

jer s nama je zemlja

nešto objasniti htela.

Pa zašto,

zašto ne bi mogli biti križari zašta?

Dal je bolji taj, koji daje i uzima,

stiče,

oca, brata, sina ždere i tako guta prašinu

kao da vlastit grob unapred proguta

da i to njegovo bude,

i na štaciji konzervirane tehnike

kao marva tokom ispaše:

zastaje,

naraštaji u staklenim-željeznim-dvorovima

sakato rađaju-žderu jedan drugog

jer su slabe i tajansvene stare reči

koje bi ih na nešto ljudsko pokrenule –

dal je bolji koji na sigurno kladi,

od koga je humaniji

izvor: pakao-džungla –

pa ko je lud: ko vegetira

ili ko na zmaju jezdi?

Pesma,

izbavitelj iz okamenjenog blata

uvek je pesma.

Iz prašume-senke, blindirane kuće,

naših tela: iz nasleđene propasti

spasitelj nam je pesma.

U svom zanosu urlajući peva zver,

al telo joj dal će biti les il kolevka,

ne određuje.

Čovek

za nešto drugo peva.

O, sporna je večnost, već rođeni sinovi:

potomci tla, nebrojenim ustima

u horu plaču.

Životinja

cvet, pomiju ili meso jede,

ni čovek ne živi tek od vazduha,

ali mi smo zadnji pokusi tla,

iz iskvarenog raja predodređenosti

istera nas preplašenost zemlje,

preplašenost zemlje: pesma.

Da, pesma, osporavana,

prezrena, obožavana i ismejana,

pesma usađena u neverovatno-lep

luk betona, pesma u zadrhtajima

struktura, pesma na svetlom licu novinskog

papira, prodirajući kroz svet poput zmaja

uzdižući svog umnog gospodara,

pesma objašnjava

zašto mora čovek sebe

kroz razdoblja i prljavih formi života

preneti – da kosmos s nama

sebe opravda – da postojanje i drugog

smisla ima,

ne tek smrt, nepobitna:

jao svima

koji u viru vremena ustuknu!