Kao zaljubljeni pokrivaju se kazaljke sata. Nova godina, nova srca! Ljube se obrazi, pehari. Svako sa svakim, svačiji sa svačijim. Grlenja ispod arkada duvenica, u našem začaranom dvorcu odakle je gospodu i gospodične isisala nekadašnja promaja. Slava, slava! Sad smo mi dogurnuti ovamo. Oni pak, negde iz svog raja, iz tamne pukotine zvezda režu na nas i procenjuju naš stil. Nova godina, nova srca!Bar da sam hrabar, kao želljeno sneženje na zaravan stola bi stao i strmeno tako šaputao: Dame, gospodo, moja slutnja se u dijamant pretvorila, nova godina je stara godina. A naša srca su neizmenjiva, ostaje usiljeno, kronično licemerje. Tako nemojmo voleti. Dečki, sahranimo jedan drugog. Ašov je već i u rukama povojčadi, sićušni ašov umesto čegrtaljke. I u tom momentu na srca novih beba senku, uložnu knjizicu postavlja Nacionalni Osmeh, jer su podložni roditi se danas. Grudvu snega za dečurliju, grudvu. Radnici nacionalnog instituta za hlađenje neka kleknu na tratinu i sakupe pahuljice snega u grudve i konzerviraju za u radosti oskudna vremena. - Šaputao bi kao sneg kad pada, ali ne, nova srca bi me pristrasno ocenila: Dere se pesnik, ruga se pesnik sa stanovišta crne pukotine. - Predajem se i predajem svoje biće sedmobojnoj dugi praznika. Željeznu cipelu, šljem, čelične okove otkidaju sa mene ljiljani trenutaka. Nada u meni kao sveća gori, bez dima, bez čađi. U ovčje krzno obučene đavole na moje unutrašnje zidove crta. Nosim u sebi hor nevinih: Gori sveća već, gasit se ne sme.Verujem da i ja sam sam sposoban za betovenske zagrljaje, samo da imam, da imam ruke! - Može stati još u almanahe da domaći šampanjac, obojeno crno vino, nije mi se u krv pretvorilo.Radosno sam sve izbacio. Ustajući sebi sretnu novu godinu šapućem. Kao neko ko je vaskrsnuo, škiljim na moj les - krevet, gle, pun je inja, pun je dijamantskog iverja. Sretan sam: više inja sam iscedio iz sebe od ovogodišnje zime, od lanjske zime. U znak poštovanja zadrhta popločeni zid, svetkovanje preda mnom zazveketa. Lavabo bi se do poda sagnuo znamenjem jenkija al ne dam, svojim crnim štapom podupirem mu bradu. I dok se porculan smiri: oblak prašine je ružičasti kudravi raj, s penušavim krčazima okolo sede moji anđeli, postavljači pločica, krijumčari cementa, utajivači tipli, izvrnuti monteri vodovoda. Svi su sretni kao i zemljoradnik koji već u rodbinskoj brigadi pravi umetne trepavice i nokte od lažnog sedefa. Dovde se dovuče ali ne veruj da u vencu klasa ukrštava se sa tamnim nizom trepavica stonoga. Ovalna crna glorija. Miris kolonjske vode i lepila. Nalepljeni nokti iz okvira u lice mi vise. Pogleda me, okreće oči kao Hana Honti, prava brkata kraljica čardaša. Hihihi, hahaha, to je ovde radost. A posebno tvornica šešira. Jer čini se, iza onog velikog brda nazvanog po ubici zmaja stoji na papiru tvornica šešira, dakle ne postoji. Ali posao cveta. Od tamo juri zrakom ispunjeni voz i grohotak kad me pregazi.. Do ručka možda ću uspeti iskrvariti.Sretan sam. U mojoj agoniji formulari duvaju fanfare i među zečjim kavezima, betonskim ružama pomodno se diže moja kripta. Ali popdnevni zvuk zvona svetom slinom ma zavari, groznicu mi gasi, podiže me. Obucimo kraljevska odela. I kravatu? I kravatu! Al krunu jel da možemo izostaviti? Bez krune glava nije glava dok je dvorac dvorac! Tanjurom, tacnom već zveketaju podzemna limena kola na sprat. Belo na belo serviraju mongolske maca-vojvotkinje. Jetra, jetra, jetra. Na svakom stolu jetra. Meni je ta svinjska jetra čekinjasti romboid kravljeg izmeta, kako je tamna! Mada me zbog te blede predođžbe obuzima stid, ni apetita nemam, ni ruku. Jesam li mamuran ili bolesnik koji sam sebe uništava? Kad ćeš me ubiti slatka opseno, uobraziljo? Unutrašnjost mi je već vencima visibabe okićena. Već za popodne lebdim. Popodnevno jahanje - uzdah same zemlje me nosa. Propinjući se do tornja stižemo, zvono bi u ples vodio, al gle, ruka mi se na bronci u maglu pretvorila. A u ušima mi nemi protest zazvoni: Makni se, ti bogokletniče, zvona samo musti smiješ! Stvarno: bilo bi pristojno popraviti se, pretvoriti se u tišinu, jer hrče, žubori novogodišnja zemlja. Pa i kljunovi ptica su poduprti zlatnim i srebrnim diskovima, svečanim fliperima. I divlje guske gubeći klinasti oblik nečujno tu kruže, iz usta im vijugave trake slavlja vise. Skroz sam ispunjem dobrim željama..Lebdeći, uz put, na ravninu ogromne zletne potkovice crtam. Obronke planina detelinom s četiri lista kitim. Rumenilo pečenog praseta na na nebo huškam. I kad bi znao gde robuju pečeni golubovi, lance bi im odgrizao. Jer verujem u snage snova, u do sada dosadnim utopijama. Raj silazi na zemlju. Već sad lepe znakove vidim: zvezda Mars kao pijani krivolovac četveronoške hoda među divljim svinjama. A na uspravno kukuruzište milionkaratni Venus se spušta, kao da je jahač: podižući tuniku grbovima kukuruza škakilja sebe. Ne znam gde su pečeni golubovi. Al među trakama, fliperima, relevantnim relativnostima znam, gde mi je Majka. Iz daljine kao busola se okrećem prema majci koja u zimskom slavlju čitav dan uz zid nepomično stoji. Ne sedi, stoji, da ne bi izgledala besposlena. Al ni metlu ne može uzeti, tek stoji i šuti. Ruke su joj do ramena od inja. Kroz blistave vizije gledamo jedno drugo. Ona mi je rekla, pre smrzavanja čovek slatko sanja. Voleo bi smrznuti se stojeći, skroz sam tišina, tišina.
PoemWiki 评分
暂无评论 写评论