Verovao sam, stićićeš

Verovao sam, stićićeš.

Na onoj staroj cesti ćeš doći, preko starog šumarka.

Ti, koja si neprekidno i

zavek meni pripadala.

Preko potoka, plićaka u stvarnom

prostranom vremenu ćeš se pojaviti.

Verovao sam da dospećeš naposletku kući.

Čudne slike jedne imperije

snova:

smrznut, srednjeplav plač,

pohabani, prljavi snežni nanosi,

do bedastoće mucane, nerazumne

fraze.

Verovao sam, prećićeš.

Preko slanog vremena – okeana,

drhtajući, čekajući čudo.

Kao negdašnji u onoj priči:

od jeftinih predodžbi zastrašeno

naćićeš put povratka iz prašume.

Verovao sam, pomirila si se.

Pokajaćeš se. Odbacićeš štit – kacigu,

neka razlete u zakutke one maske,

s tvoje sablje više ne krv kapa:

opojni balsam, lekovit nektar.

Sveta budućnost jedne nepostojeće prošlosti.