Uzvik u proleće

Kome da se obratim, s kim da delim polovinu hleba?

S kim da menjam svoje dobre alate koje

radom klesao i radom do bridkosti brusio?

Bol je u tim pitanjima, nemirna gorčina

i nisam se susreo sa drugarom ko bi jednostavnim

rečima mudrosti odgovorio.

U ratu smo, govore oko mene i o, joj,

u dolini samo mrtvace vidim isto tako i na sunčanom brežuljku.

Nepoznat je ovde hrabar pogled a i veseli krik je nepoznat.

Jedno veče sam na vodu krenuo da sa čamca mrežu bacim,

ribe lovio al iz dubine leševe vadio,

mladu devojku u kojoj mrtvo dete ležao i mladića

u čijem srcu kuhinjski nož rđao.

Pomislio, evo nove generacije i zalud sam ih svojim živim rukama držao,

ispod zvezdanog neba i dalje nemo, nepomično spavali.

Vreme nas je okaljao i trgovi našim koracima leđa okrenuli.

Ali kažem: ako nema materije koju bi s našim alatima iskupili,

nek kao oružja stvaraoce istine naše snažne ruke dignemo!

Zbog života. Zbog vlastitih i zbog života naših usamljenih braća.

Koga bičem udaraju nek od čelika ima kosti,

koga živog hoće sahraniti nek se i iz mrtvih vaskrsne.

Dakle, zar nije vreme, braćo moji, da se iz dubina voda, iz dubina rudnika,

ispod ruševina zatvorenih radiona uzdignete.

Zar nije vreme da u tim gorkim danima, kad nam je hleb tvrd kao kost

i u sopstvenim krevetima budno spavamo, sebe služimo.