Varijacije na otrcanu frazu

Umreti uvek ima vremena.

Pre bi veš trebalo isprati.

Ovako prljavo, lepljivo

nije pristojno pred crve ići.

Trebalo bi nekakav nov dezinficijens.

Željan sam tmuljenih i filtriranih

sokova devetnajstog stoleća:

hiperrevolucionaran san.

Na nepopljuvana ogledala

okrugle i čiste istine.

Isprepleteni su telegrafske žice sveta,

kablovi su se spojili,

bilijoni reči Babela

u vasioni se nepristojno gomilaju,

svako drukčijim jezikom priča,

svako drukčijim jezikom sluša,

drukčiji jezik shvata, u drugoj ravnini živi,

drugačiju ništa prikriva,

bilijoni slika prave kolutove,

gola dunjasta guza plesačice

sa lobanjom komesara se sudara,

pojavljuje se reklama šminke,

svet je vizijama

dupke pun.

Između njih golem uzdah zračnog mehura.

Izmešao se skaradan sa skaradnim,

izmešao se sjajan sa sjajnim,

skaradan sjajnom udvara,

sjajan sa skaradnim se ženi,

na dnu haosa poput geometrije sjaji red,

red već u nastanku haos stvara,

utonuti i pametnjakoviću je čudesno,

za tren zaboraviti da ima šta da se prizna

– umreti uvek ima vremena –

(raspeće, električna stolica, kolac,

lomača, konjski rep, metak, giljotina,

arena, tigrovi, mravi, kamenovanje, vešala,

smrt glađu, tračnice...)

Umreti uvek ima vremena.

Pre treba ženu grliti

(dokle god je moguće, zaljubljeno)

i potomke stvarati – zar ne? –

koji će jednom našom stazom krenuti.

Istinu treba im lagati,

da se poput balona napune,

dok dan pre uzleta ne budu u njih

ekseri istine zabodeni.

„Ti glasni petao đubrišta, još

ću te i od one

preostale radosti lišiti

da se od drugih boljim osećaš.

Ako mnoštvo svojih sivih grešaka nabrajaš,

ni to ne zaboravi

da u svojoj obmani nemaš sistema.

Ali je gvožđe vodenog rezervoara WC-a čvrst,

i kanap se nađe...“

Umreti uvek ima vremena.

Još se uzdam u daleku budućnost,

– idejna slamka davljenika –

u nekoliko svojih prijatelja,

u jednu staru i mladu ženu

i u nekoliko pokojnika.

Samo da im imena ne nabrajam.

Odbacio svoju bošću kod njihovih grobova,

i jer sam se iz borbe iskrzao,

mada bi još snagu imao, verujem,

nalaktim se uz nihove uspomene

i nemo slušam njihovu večnu

diskusiju sa beskrajem,

sa sobom nosim njihova lica.

Umreti uvek ima vremena.

Umreti uvek se može,

ako se hoće. To da.