U zadnje vreme

klija u meni

sumnja prema kojoj

pomoću utvare

sam sebe prevario, sedamdesettri godine

živeo tako kao

da sam beskonačan.

Nedavno tokom jedne garave noći

pridružila mi se

gospođa Leukemija,

sudeći prema imenu

Grčka lepotica,

zamislio nju kao nekakvu

muzu koja na lauti svira,

koja belom skutom skriva

čarobne udove, njene lokne

na leđa padaju –

i drugo njeno ime je lepo,

očaravajući zvuči, „Akutna“,

klasičnoj milozvučnoj ženskoj pomami

ukus, okus, vatru daruje –

u zadnje vreme u garnoj noći

u tajnoj ljubavnoj vezi sam

sa Leukemijom Akutnom

i plod naše ljubavi ovog puta neće sazreti.

Nova, grozničava situacija je na koju

se za sada ne mogu naviknuti,

kao novina mnogo obećava,

kao budućnost – kakva budućnost?

Ta upravo je perspektiva stigla

u unakrsnu vatru sumnje –

kao perspektiva samo je vruća

napetost i ledena

beznadežnost koja možda

sa novinom mami –

Ali sa kakvom novinom?

Zapinjem na čengelu tog

pitanja, koprcam se,

otkidam se,

trčim do frižidera

zgrabim

belim lukom namazanu švarglu,

Leukemijo draga

ne tuguj zbog toga

što nove senzacije

– dokle god sam u mogućnosti –

sa starim neiskvaranim

radostima mešam –

u svakom slučaju

zadnja reč je tvoja.