Treća elegija iz Bornholma

„Videli smo te već ovde lutati; od staze do staze skita ti

znatiželja. Kao da želiš sebe u stene i zemlju utisnuti

(razlog je to što je objavljeno, postali smo podesni za stanovanje.)

Nije bitno: čovek, mastodont, prvi vodozemac koji na obalu smera;

sasvim je svejedno. Već smo mi buljili u druga sazvežđa u odnosu na to

što sada sjaji.

Dakle poznajemo te. Pojavili smo se u Snu; bar ti u to veruješ.

Smatramo, to nas obavezuje; ali manje je izvesno da ćemo biti

i korisni. Dugo smo verovali: što se od nas stvara, šapatom uči

na tihu pažnju, iznad ljudskog. Međutim: svaka vaša generecija,

koju možete uzeti u obzir nama je neznatnija od trenutka;

nismo sposobni prodreti u to postojanje. Vaši smo

krovovi ili grobovi - -

Reči pokojnika kola u nama; verovatno to je ono što te je doveo ovamo

i na kraju će i konačno oterati.

Vama je kamen uvek ili pretvrd ili premekan; zabavno je da ste

sposobni nas u prah pretvoriti. U tim trenutcima smatramo: posao

vas – na neki način – čini sretnim; ako je tako, neka bude tako.

Nemojte zaboraviti: to što je u vašoj moći, tako isčezava u našem pamćenju

kao u ljudskom praprošlost kad je još zemlja bi golet i pustara.

Nije bilo ništa sem naše pažnje. I tebi samo tako znamo odgovoriti:

u postepenim promenama, usporedbama – koje je poput ostrva –

optočio postojano More; mi smo osećali prve valove.

Bilo šta je pred vama, mi vas nećemo ni čuvati ni kočiti. Ništa nije

bolji niti lošiji; u to budi siguran, osloviti Život je veličansvenije

od svakog čuda. Otvaraju se odjeci; i to je tvoje. Zapanjujuće je koliki

je u vama san; lebdite; smatrate da je budućnost ogromna pustolivina.

Zato je tako užasan na vas odmereno vreme. I to je u vašim priviđenjima:

osećamo i vidimo, kad na nas prilegneš.

Mogli bi biti i zavidni zbog tvoje sanjarije ili zato: prihvataš svoju

Sudbu kao da ne postoji. Pred nama su pak univerze koji su se

umorili u stvaranju ili još formirani nisu, kakvi ćemo i mi biti

– jednom – opet. Na kraju, kao inače sve, okružit će nas uzdisaji

Izvora; stapat će se naši udaljenosti.

Pustit tako Žive: možda je to besmrtnost. Pre no što nas

sustigne Kraj, bezbroj puta se dodirujemo.

Drukčije i na isti način.”