Tišina

I nebo se skoro stropošta,

ruši se, rastura

i kao na napuštenim grobovima

noć na zemlji u korov se pretvara.

Biće tišina, ipak to nije tišina

jer tišinu nema šta da meri,

samo je bezglasna muk, u lice smrznut dah, tišina.

Prijatelju pa gde će biti mir

rahlih groblja, među stablima

biće li čoveka, uplakane starice,

u travi privezane koze, okovanog jagnjeta?

Biće li pčela?

Biće li nekoga – čoveka – ko raspad

prolazom vara?

Biće samo tišina, tišina i u tišini

Strvožderci, strvinari, vrane

– bešumno kružeće planete –

iznad Zemlje.