Tiha mala balada

Umrla je ta žena koja je lepa bila i koju sam u pesmi celivao

velim bogme, jadna je umrla.

Poput sirotice, otužno nezgrapno

je plakala. Samo je plakala i popodne jednog praznika

sa zemaljskog puta zauvek je skrenula.

Moja je bila a ona me je na grudima kao ružu nosila

i jadica sama je ruža bila.

Ko shvaća njenu pretešku tugu?

U suton jednog kasnoletnjeg dana na livadi je cveće brala

pa zaplakala i ubila se.