Tek drška stolice

je siguran oslonac. Uz to sam i privezan.

Zar išta to znači?

Ima li nade?

Dečak na pesku pljune u uvo devojčice.

Plačući juri kući.

Lep je svet, prozračan, điha-điha;

jezdenje u zanosu  na hladnobelom.

Kartanje, u podrumo svađa. Ura letaču!

Stariji momci usuđuju se popeti na dolmu.

Fasten seatbelts! No smoking!

Nisam se ni odvezao. Odavno sam ostavio.

U predgrađu na livadi nogomet sa dečkima. Golove oni daju.

Na kojoj smo visini? Prokleta gravitacija.

Šamar od zabavilje.

Kasnije, u četiri oka: Zar sam te uopšte taknula?

Popuštanje je bilo tada reći ne.

Koliko je još preostalo? Nedovoljno.

U porodici zajednička pevanja. Mama krasan glas ima. Otac nekakav.

Pevanje je divan doživljaj. Kao sankanje.

Po jedno dugme zelene i crvene boje. Gde su ostale boje?

Prolazi vreme. Smanjuje se udaljenost.

Škola, mrlja u svesci, dve kinte za svaku

peticu, šarlah, oslobađanje od fiskulture, skitnja,

biblioteka, Dečaci iz Pavlove ulice, dečki, odrasli,

Amerika-Sovjetski savez, lebdenje, krivi gutljaj.

Vreme mi ističe.