Sumnjičav kos

Bojažljivo se oglasio popodne negde oko pet,

Već u početku je bilo tako neverovatno

Da koncem zime baš tog sumornog popodneva

I u unutrašnjoj avliji te neutešno trošne kuće

Je našao za shodno da isproba glasnice,

Jer šta bi drugo moglo biti, kako sam

Na sprat išao kod prve okuke njegov glas

Jedva je dopirao do praga čujnosti,

Onaj tanak i isprekidan cvrkut

Jedva se izvajao iz pozadinske buke grada,

I tek kad stigao do drugog sprata

Mi je postalo jasno šta ustvari čujem,

Al bio sam i previše bezvoljan

Da bi izašao na kružni hodnik pogledati

gde li sedi taj usamljen borac ulice,

Ispod oluka ili na vrhu hvatača snega,

I da utvrdim ko je taj izopačenik,

Taj nepopravljiv, zatucan vernik,

Koji tako peva kao da se boji

Da će ga neko zbog toga ošamariti,

Ko ni ne zna, dal se raduje proleću

Koji još ni izdaleka nije nastupio,

Štaviše u taj hodnicima omeđen

Kutak dvorišta nikad ni neće,

Ali bez sumnje svetlosne prilike su se promenile,

Dani su postali nešto duži

I noći neporečivo blaže,

Il pesmom u sutonu samo od dana se oprašta

Od čega nema ni najmanje šta opevati,

Nekakva bleda radost može biti činjenica

Da polagano se spušta mrak i nestaće

Konačno ta mrenom presvučena tanjirača svetlosti,

Al na takvo relativno shvaćanje radosti

Kako bi mogao biti sposoban jedan čupav kos

Koji naravno nije neovisan o tome

Da baš u avliji te kuće se našao,

Nesposoban je odlučiti dal da zapeva

Il da samo blede nagoveštaje da o tome

O čemu na primer ja baš suprotno razmišljam,

Tako ostao sam sam sa ovom akustičkom utvarom

Koja je optičkom varkom izazvana

Ali je zasigurno složenija i u svom relativnom postojanju

Od ove nestvarne pesme ptice

Iz koje nikad se ne oslobađaju

Ni tako počerupani glasovi blaženstva.