Suknja od bisera

Gustim mirisom žita što si se zasitio?

Zar se hvališ, čoveče, što mošt još nisi cedio?

Poput neuke ptice kupaš se u zadnjem zraku

i tvoj dan kao medalja se okreće na svoju mračnu stranu.

Sporo mu se širi senka, mrko sve optoči,

humku nagomilanih oblaka šaraju gromovi.

Zadrhti mazna zemlja od grube grmljavine

i klasje pšenice zloslutno se saginje.

Napinje se at, sa brežuljka skoro poleti,

kraj njega su cvat munje i poderani dizgini.

Grivu, baršunastu dlaku bolne iskre kite,

kao da je pun struje - tako meteori žive!

Juri u dolinu, u more od žita, usijana

plava zvezda u plačne, srebrnaste valove pada.

U ušima topot nose, nos do neba dižu,

u stampedu krda suhe hrskavice, kolena sikću.

Suznim blagom, neprogutanom  gomilom trave,

zelenim brkovima kao tupi nemani dolaze.

Kanali vimena se od jeze otvaraju,

žive kante livade mlekom zalevaju.

Ocrtavajući širok put mleka, dahću svi,

klepetuše samo za plač znaju u toj brzini.

O, za hodočašće stvoreni nožanj  od roga

šta zna u to doba! Knut kao da je od groma,

trzaju slabine, udarac čekaju kad se oglasi -

repovi - zastave željne mira vijore  pozadi...

Propast je bez milosti, dal vidiš kako napada?

Nosi majčinu punđu i šešir tvoga starca.

Na zemlji otkrite glave se moraju bojati;

u susret im kletva, mračan srednji vek dolazi.

Slomljen je na zemlji, pa nebom sad vlada,

prokletstvo tuče donosi čvrstinom Bizanta.

Ljulja se grozan oblak, kresta mu je kovina,

plodnu livadu neslućenom kaznom pokriva.

Razuzdana biserna flandra kao karuce princa

na slepoj slavi trocka među garnim jastucima.

Moćna je ta žena, suknja joj je od bisera,

čvrst svod, ledena gora hiljade tona teška.

Ko zna koliko konjskih snaga uništava!

Mnoštvo ajgira od vuče jarma propada.

Spotiču se, zadihano glave morno saginju,

tupo, grbavo puštaju lužnatu mokraću.

Pogledaj krasnu flandru, skače, zvekeće joj suknja,

sad počinje ples, kao bura besni ujdurma.

Tasovima orkan oko nje hitro skakuta,

slep dan, mesec suludo, okrutno lupa,

odjekuju mu iz usta sve žice i rogovi,

tu su samo cvrčci, muzikanti dobri!

Na takvu muziku, na takve zvukove

se rita bela suknja, niko da nju pozove.

Svi nabori se otvaraju, nebo joj je krilo,

slasno trese samrtne bisere na tlo.

I nije ona tvrdica - nebrojeno trese

na zlatnozelene grozdove, travu, drveće,

zeleno žito, u centar bivstvovanja!

Pomodre se usne, zar tom plesu nikad kraja?

Led za cvetove, za divljač, led za ljudsko srce,

ključa jezero, pucaju prozori, zelene grane se lome.

Udara srnama leđa i kao velegrad

atomska bomba razara rahli mravinjak.

Protiv nje čovek šta može? Nema znanja

da taj đžak ledenih creva plamenom otapa.

Živi u doba atoma ali ga stara

helebarda secka - nemoćno mu visi šaka.

Nema tu pomoći, nadu niko da očuva:

već je razmrskana kao rascvetala ruža.

Poljak useva na drhtavim kolenima se

moli, kao da je na rubu zemlje pomame.

Grlo mu je kao zapušen rog, jezik smrzlo,

kako je led pljuštao, srce mu se stislo.

Oči zaposelo slepilo, vilinsko carstvo žute

pšenice i raža žrtva je bele zabune.

Gde je urod, gde je? Mucajući i pijano

da se razmrska u bubanj vršalice sam se sagnuo?

Dok livadom tuča hara donevši samo  patnju -

suhi grudni koš kao da željezni plotuni gađaju.

Kao da do neba leti i od tamo se vraća,

zaškripi, lomi se rebro, razara ga patnja.

Omamljena večnom grmljavinom ni opaziti neće:

ode suknja u drugi kraj saditi bisere.

Sad bi tek mogla videti kakav je tu pustoš bio -

tamnozeleno, bakreno nebo mir oglašava tiho.

Mrtvo leže ovde visoki valovi klasa.

Ovamo se spušta slepa nada blagodata.

Ovde samo um  luta i pita: Zbog čega

je ta nemušt? Ubija me mir gde glasa nema!

Znam da se živi ako vrevu i žamor čujem -

dadiljo srca, ritme, ponižen si, potučen!

Usred leta zima je besnila odnevši sjaj žudnje,

lampu šta zapreti i garnoj  senci nužde.

Krotka zemlja je u lednom zagrljaju zime,

blagodata neće doneti, grozdove tek suze čine.

Od prisilne ljubavi venulost je nastala -

na bes i jad čoveka panorama se ocrtala.

Tek jedan muškarac gleda na to sve spremno,

sićušna živost hoda u golemoj slici smerno.

Zar ga je pad sveta, novi potop poštedeo?

Pripada mu lutnja i žal i samoća u nasledstvo?

Jedini muškarac na zveketavom  ledu bos korača,

kao prorok, od leda tvrđim očima okoliš promatra.

Merio bi ali ne može, ipak on dobro zna:

pusto je polje ispod neba, srušena je topola,

mrav naleđice grli čauru boje leda

i bošću jadna starica koju vetar preseca.

Prenerazi se, beži, kukuruzište prelazi,

na rubu brazde hladnu zečju mladunčad gazi,

glave su im topivom belom sačmom pogođene...

ukočeno, raširenih krila i jata ptica okolo leže...

Od jaje jarebice pena je ostala,unutra

već oživelo pile, sićušna kap krvi, u eteru luta.

Pšenica je bila - sladak, nov hleb, kolač, kifla,

ne dotaknuvši usta u zemlju se vratila.

Ipak: šta su um i srce bezbrižno stvarali,

nade, snovi ne mogu biti u blatu presani!

Usred rita stoji čovek, noga mu se u gvožđe pretvara,

uzvišenu glavu iznad tuge, nepoštenje stavlja -

i vidi: otvorile su se zelene arene

novih borbi, udiše svež zrak - neba pokreće.