Strah

Volim te. Reč, pokret izraziti ne zna.

U strahu zgrčena ljubav te slavi.

Samo gledam koliko užasa vreba

priliku da nas crninom preplavi.

Svakodnevno ih zbrajam i ređam,

zastrašujući snovi me bude,

za još strašnija razdoblja se spremam

držeći tvoje tople, krhke ruke –

U vrtu Akvinkuma pivo smo pili,

bleda uspomena jesenjeg neba,

neku dečju pesmu smo govorili:

„Žuti se list, al’ još krasi drveta,“

žuti se list i svaki tren je zadnji,

ilirska plesačica kukove trese,

latinski krčag se krije u travi,

ogroman stub reklamom se razmeće,

u klonulom vremenu i dim sjaji,

na vozu mirisom grožđa puna košara,

gusta zrelost i naša bića ozari,

u vazduhu prezrelost raspuknutog leta vlada –

Sedam godina te volim, ljubavi,

Velika kola konačno okreni

reci svetu, nemoguće je, kaži –

i ostani.