St.-ova poslednja malina

I bi svetlost, iako hladna, slična neonu. S njom je stigla i bol. Pa gde...? – osvestio se.

– Ozleđeni trepće! – čuli su se glasovi. Stranci su ga okružili – Imali ste nezgodu. Ne bojte se pomoćićemo uskoro. Razumete šta govorim?

Postao je i opušteno prazan. Oslobodio se od stalnog osećaja gubitka. Ono poznato olakšanje; znao je krv polako mu mozak napušta.

Glück und Unglück... stari dobar Semprum. Kao i današnje veče, nakon mesec dana samoće ponovo na cesti. I uopšte tokom poslednjih dvaseset godina. Uokvirio se. Preživeo je već tako nešto: na početku njihove ljubavi jednog zimskog jutra prevrnuli su se sa Alfom u kaljuži. Alfa je kao vožač početnica bila, neiskusna, isluženi Trabant se poskliznuo i naletio na dolmu. Nakon nekoliko okretaja mukla tišina. Prema očevicima užasno je bilo. Simboličan početak. Seća se zajedno sa šoferšajbom i tablice su nestale. Tog dana nisu išli na posao. Kod kuće radi sprečavanja izbijanje histerije primorao Alfu da po koju čašu konjaka popije. Tad je imao sreću. Dobio dozvolu da preživi ili odgodu? Vremena. Uskoro zatim oženio se sa Alfom. Pre više od dvadeset godina; pred njim su se kao trošne kopije te godine odigrale. Zar je to poput Bergsonovog moje subjektivno vreme smrti? – razmišljao.

I Alfa je otišla. Već dugo vremena na uskoj moštanici između samosažaljenja i savesti lebdila. Danas su njoj dodijale nepomične večeri, društva, kreveljenja, klonule borbe brojevima, isprazne terevenke. Kao duševno samozadovoljavanje ostalo je punim gasom. Cilj Venecijansko jezero, kupanje noću, relaksacija, voda, mesec. Pa dotle je stigao. Miris noćne vode su drugačije slike i bazda zamenile. Vatra, pucketanje. Plamen kamina, miris bašte, miris dima. Čitava ogromna kuća je njihova bila, bilo gde su mogli voditi ljubav. Radost, opijena radost. Mir. Jednom, posle bolesti u Veneciji je osećao takvu opuštenost. Zajedno sa Alfom na trošnom krevetu u garniš hotelu. U kupaoni stara hip-kupka, cevi sa vodenim kamenjem i vonj kanalizacije. U podne zvonjava. Evropa. Jedna sklopka se odmakla. Konj s oznakom sedam. Užaren znak. Naravno, pa

Apokalipsa. I otrcana priviđenja na površinu izbile.

Gospodine gomila. S tvoje gadare šta kapa? Što i sa horista. Gle. Smrznuta perad, duvenice. Ti ukalupljeni rataru. Tačka smrzavanja. Činger. Kalup sadre. Idi u pm. Fukara i njegova supruga. Otopljeni obori. Koliko centimetara je kubni centimetar? Kako je tvoje grlo kalibriran? Posle oluje razvedravanje. Razumna čimpanza. Sin Naroda Bagarija se razjario. Fifi. Krvnici. Racija felacija. Putar za mazanje. Zebrin kotlet. Zebegenj halogen. Prava žena muškarca gleda a ne to šta je. Jednu baklavu, juhu od limuna. I tad su se stvari otopili. Nadrljao stari opančar.

Fibrira, mašina ili on se uspostavlja. – mrmljao Joško šašavko.

Privlačio ga je dualizam što se u Alfi između racionalnog intelektualizma i divljih nagona napinjao. Grofica jabuke greha se na zemlju spušta. Izlazi. Avioni. Automobili, sablasno. Brisači stakla na taktove Kolegijum Muzikoruma bukte. Na sedištu MK magnetofon. Svadbeno putovanje u Komarno, most. I blesavi gradovi. Kod crvenih semafora ljubljenje sa Alfom. Zasigurno dolaze pigmeji. Zajednički putevi u pakao. Zora sa kakaom. Njega pesma Whole lotta love ranila. Dani okusa olova, rana ustajanja. Trakavica i prolev deteta. Glupi slani krajolici. Nerazumna klanja, cirkusijada, kućni poligraf. I Amerika, London, Pariz. Vi niste normalni, zar ne.

Izostavljen dah.

Đojs sa suhom lulom, sirena Lifi. Zgadio mu se. Ugušiću se. Ne tako. Ne želim subkulturalno crkavanje niti finansiranje. Plavo. Slika je plava postala. Misli su zastali. Nisu ostali roditelji, vreme, deca.

Oprostio se.

Ne postoje slatki potomci samo za nagrade raspisani ati. Šovurine. Mrlje. Opet svetla, – malčice ga je smetao – skakutanja, deca. Usporio se točak; imena. „Bespomoćno, ravnodušno, neopozivo.” Kao putokaz beznadežno je padala kiša. Oda srca kao obmana. Samozavaravanje. Vi niste dobro!

Znao je sad je stao. Kraj. Nema više uzdaha.

Kao borba bikova. Šega. Doduše nije bio na licu mesta ali je znao da će doći čas klanja. „Trenutak istine”. Sad je nepobediv, bez pika i banderila. Dragi moj matadore ispred mulete tako me nosite da možete posle sa dugmeta vaše kabanice krv obrisati. Uokvirio se. Možda je namerno pustio volan. Neka ide mašina kud hoće. Uglavnom na stranu. Umreti u nešto bez ljubavi. To je prava sreća. Smešno uzvišeno.

Cvokotao od zime. Prosejala samoća. Lica Alfe. Saučesnička, nasmijana, dugokosa, kratkokosa, farbana, poseda, umiljato naborana, jogunasta, izbezumljena, napeta, žalna, opijena, sablazna, umorna, bezvoljna, trčilaža, koja izigrava, oponaša, mazna, tajanstvena, krvnički imitira odraslu osobu, vedra, drska, popustljiva, opuštena, vrdljiva, živo gestikulira, prisiljena, tužna, košmarna, iskrena, neiskrena, ukočena, umorna, nikakva.

Prekinuta cirkulacija. Kreštanje. Pravac.

Nestale slike, ostali čisti okusi. Gorko, slatko.

Slatkiši iz detinjstva, kiseli napici za osvežavanje, juhe sa sela. Francuski krompir. Sladoled. Iako i u propasti pokušavao nije sve po stavkama prepoznao. Život iz njega pomalo nestao.

Oporom, svežim poukusom se borio.

Pa ovaj će odapeti! – prepoznala je Pančika kvalifikovana njegovateljica na samrti.

Uspela je identifikacija, ako se u njemu još nešto pojavio to je bila nekakva satisfakcija.

Pre no što je umro osećao je ukus maline.