Soba do neba rastućih spomenaka

(Druga soba)

Hic. Nunc. Et semper.

dragom, voljenom D. L.-u

– samo se kotrljati

samo na zaravanu

samo ustati

samo na čekrku

samo na crno obojenom

škripajućem naslonjaču –

samo ustati

samo grliti

samo bar jednom zagrliti.

Samo ruku u tvoju ruku staviti,

Samo uhvatiti, samo grliti,

Samo bar tri koraka napraviti.

– Budin smešak.

Smiraj.

– Samo bar jednom…

– Smiraj.

Preko prozora svetlost,

šuma, srne pozdravljaju.

A tamo gore čaj kuvaju.

Vruć napitak, u plavoj šolji, sa zlatnim šećerom.

Oblaci na glavi borika bogu dane kradu.

– Leto je; pločnik kuca,

u organizmima krv kola.

Oblaci jedni na drugima bogu dane kradu

i pčele se ljube, bludniče.

– U kožu vlastitu slova urezujem,

D. L., crvenom bojom, hic, nunc,

Semper… do umora.

– Bar da si s ove strane prozora.

Bar neko ko je živo stvorenje.

Ko će još danas banuti.

Jedan jedini par kirgiskih očiju.

Jedan put u Oradnu, Japan, Indiju,

Ili makar jedna šetnja u parku.

Jedan poljubac. Jednom.

Sad. Tu. Dragi moj, trudiš li se?

– Messenger-prozori.

Jedna kamera u levom donjem uglu ekrana.

I ja sam koji put tamo.

– Prozori su već zarđani.

I vani svetlost pobesnelo se smeje.

Jedan poljubac treba, samo jednom.

Ako zakasniš, znaš, umreću do tada.

– Messenger-prozori. Tu, sada.

Žuri mi se da bi tramvaj uhvatila,

čekaj me, čekaj, čekaj.

čekaj

čekaj

čekaj

čekaj

čekaj

strpljivo čekaj.

hic, nunc. Et semper.