Razgovor sa vetrom

Trči, ništa ne pitaj!

Očešljaju te drva, senke,

kako kosu svetlosti

rešetke rastvaraju.

Trči, nosi svoje prnje, vijorenje

tvoje prljave plahte,

daleko – daleko,

niko te ne sprečava.

možda ćeš ovako osetiti – dudučim,

besnim, galamim,

i ako ti lice zbog mog štipanja sveže-rumeni

– pa mazim te! –

molim te, neka ti

boli.