Rekvijem za jednom ženom

Umrla je koju sam jako voleo

mada

nikad njoj nisam priznao.

Tad sam njoj samo prijatelj bio.

S drugim muškarcem je živela

s ocem njene troje dece.

Tek ima dvadesetdve

a troje dece kao bledi cvetovi siromaštva.

Jedan se još na majčinom mleku razvijao

povremeno baka ih je umivala

u prugastom umivaoniku

sa izgubljenim emaljom.

Da oni su bili bledi cvetovi siromaštva

u senci susednih fabrika.

Bilo je mnogo plača

tuga neimaštva.

Ali dobro su podnosili zbrkane dane duge noći

kao da su za mučilište rođeni

na čelu sa znakom martirstva.

Među njima sam tumarao

zatim sam u kući jedini muškarac postao

drugi kao da se u dim pretvorio

nikad ga više nismo videli.

1910

tvrda zima

mršava obećanja

i jedna vrata

koja nisam mogao zatvoriti.

Miraz žene su troje dece

tri bedna cveta

a ja sam već osećao da se savijam

ispod težine obaveza.

Kao mladi pesnik sve sam teže podnosio

od stvarnosti sve sam tmurnije video

tek mi je telo živelo među njima.

To telo nije pripadalo nekom šampionu petobojca

bilo je moje

telo mladog pesnika

koga je duša često izneverila.

Nije na tom kraju bio moj pravi dom

na serpentinama drugih brda

u toku drugih voda

pod drugim zvezdama

među drugim krajnostima

sam živeo neprimetno.

Nisam se osvrnuo na strogost kadija

na poresku upravu

na nadutost lekara

na plač starica.

Taj gospodin sam bio koji

u besparici vlastitim mesom se hrani.

Fiksna ideja mi je bila procenjivanje beskraja

i mogao sam se zadovoljiti sa ništa.

Bio sam sličan onim vernicima

koji zaboravljajući na svoje prnje i jade

i na vrata nebesa kucaju.

Nisam konzumirao alkohol

ipak sam bio sličan notornim pijanicama

sklopljenim očima lutao

bez da bih napustio pravi put.

Već sam znao

moja sidra na dnu mora bacio

evo smrtnjaku mom

što sam iz vrhunca snova sagradio

ne može ništa nauditi

jer ja sam sam i more

i nebo

i srebrnim praškom posuta

Kumova slama.

Bojao se smrti

ali od svih smrtnika sam se bezbedniji osećao

već u zajedništvu sa ženom

koja je zbog mene napustila troje dece.

Od nas niko ne može biti sretniji

govorio sam iskreno i prisno

ipak kad smo se ljubili

tuga grešnika

je stisla naša grla.

Ali ništa nije moglo uticati na igru klackalice.

Rekao sam moja si

i ona je rekla

moj si.

Sretno recitirala moje pesme

bez gestova i strasnih grimasa

tako kao što su u dubini rođene

na svetlu dana rasprostirane

i video sam nju na bini

Meterlink

u čudu Svetog Antuna.

O Bože Bože

kako prolazi vreme

kako oslobođeno se vrte

nepodmazani točkovi naše usudi.

Na bini

u unakrsnoj vatri pogleda gledalaca

ona je bila siromašna benasta sluškinja

sa prljavom krpom sargije baš je pod prala

kad se pred njom pojavio

Sveti Antun

sa belim ljiljanom u ruci

i u srebrnoj gloriji sitnim svetlucavim sijalicama

a priprosta služavka

otvorenim ustima

sklopljenim rukama ga je gledala

na licu sa crvenilom nevinih

kao da veruje u čuda

i duboko se ponižava pred njim.

.Video sam nju i mnogo voleo

tad se rodila jedna moja pesma

majku sam prizivao među draperijama noći

„koja je pred velikim koritama plakala i u teškim parama koji put su se pojavili anđeli.

U čistim košuljama smokve datulje trešnje donosili

debelim ručicama

uklonili kosu iz očiju pralje.”

Moja mama i supruga kroz isti tunel

su krenuli prema kapiji svanuća

ja sa svetiljkom u ruci

koračao ispred njih

usput suze pustio

i o lepšoj budućnosti pevao.

Verovao lepim rečima nežnim pokretom

mogu izbaviti svet.

Nezasitno gutao pesme

i majčinskim bolom pesme rađao.

Među zamršenim priviđenjima

ate apokalipse jurio

preplivao tok vremena

u prostoru se gubio

pa sam se ponovo u krilima supruge našao.

Čuli smo daleki plač troje dece

i samo koračali

koračali

u ustima s gorkim okusom

od slasti vlastite krvi mučeno.

Osećao nekad sam i ja

plačljivo derište bio koji vičući prizivao majku

a eto sad sam moram uvis dići

zastavu mržnje i ljubavi.

Nisam imao neoprostive grehova.

Ali sam znao

za sve ono što uradio i nisam uradio

u vlastitom paklu moram izgoreti.

Spi spi malecki moj

pevušila mi je mama nad kolevkom.

Krvavi plamen uljenice

osvetlio zidove

na kojima crne sene treperile

budnim su me držale

i uvukli mi se u srce.

Voleo bi pobeći

ali rominjajuća čađ

pred mnom je sve ceste zatvorila.

Takvo mi je bilo detinjstvo

a sad troje napuštene dece plaču za nama.

I mi smo samo koračali

koračali.

Susreli ratove i revolucije

tako smo naslućivali

da negde iza žute magle

nezajažljiva neman živi

koja sa zubima od trna

i crnim mesečastim noktima

nas neprestano mući..

Postali smo mučeni i obeščašćeni

poput junaka Dostojevskog.

Supruga mi je bila moja na žrtve spremna Sonja

pratila me je na mom paklenom putu

nadajući se da će jednom nad nama osvanuti sunce

a ljudi pred nama skidati kapu.

Velik je svet ipak nismo mogli u njemu bez traga nestati.

Otarasili se jučerašnjeg duga

danas nove zajmove iskali

i kao volovi

na vrućem pesku ravnice

bez ikakve fajde vukli jaram

ili smo u šumi zalutali

plašili se duboke tišine

nevidljive vreve

siktanja zmije.

Sapleli smo se u drezgi naših zaveti

ači smo ponovo izbili

nastavili što nismo hteli nastaviti

i šta bi drugo radili

zaglili smo se

u zanosu isčekivanja.

Slepo pleli niti

obećane

tragedije

a usput smo veselje glumili.

Kolike noći smo prebdeli

i međusobno se stideći

koliko puta smo okrenuli poglede

od prolaznika.

Nekakav crv je grizao naša srca

ili možda s nevidljivom sabljom

nevidljivi anđeo nas je jurio

u irealnom prostoru

preko velikih tama.

I koliko puta smo sedeli

skrštenih ruku

kao u mrtvačnici.

Uzdahe slali u okoliš

gde se sa zvonjavom

i znacima fabričkih rogova zora rađa.

Neizmerna je bila u nama

žeđ za životom

i svest o smrti.

Mama kad bi slutila

šta će od mene biti

ovako preklinjem

otkini me sa isušenih dojki

na dno bunara me baci.

Ne jednaput sam mislio i na oca

od koga sam se tako otrgnuo

kao crvast plod

od drveta.

Mea culpa o mea culpa.

Igram se s mojim bestelesnim igračkama

kao neko ko radi na

rekonstrukciji

velike katedrale.

Ali već znam

vlastitu senu jurim

istražujem dubinu ništa

gadi mi se kad odraz vlastitog lika vidim

u ogledalu reke.

Kako bi užasno bio sam

kad žena ne bi kraj mene koračala.

Bezgranična hvala

i pohvala

za njenu ljubav.

Bila je takva

kao samo dobročinstvo

kao miris cvetnjaka

kao neistinita ruka

koja katkad katkad

u duboki san me je utonula

kao onaj poklon

kojeg nikad nisam tražio

ali me je urećio ako je stigao.

Sve sam od nje želeo

i dala mi je sve što je imala.

Onda je na dug usamljen put krenula.

Ko zna gde sad hoda

valjda na ukletom krajoliku luta

ili baš ispred kapije Raja stoji

čekajući dozvolu za ulaz

ili na vrhu najviše planine sedi

i njenim umiljatim visokim tonom peva

ili u biti više nigde ne postoji

izgubila težinu

poput zraka postala prozirna

i samo užasna balada čuva njenu uspomenu.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

„Bila je moja a mene ja kao ružu nosila na grudima

i sama je siromašna ruža bila.

Ko shvaća težinu njene tuge

na livadi cveće je brala u sutonu jednog kasnoletnjeg dana

zatim je plakala pa se ubila.”

Badnje je veče.

Zvona zvone.