Psalmus Eroticus

Nevino-začetom i nevino-na-krstu-umrlom

božjem sinu bolnom

u toj dolini plača šta su drugo mogli verovati

u radosti zastrašeni

kad iznenada nakon patničkih dana na njihovu noć

neshvatljivi raj se sručio –

nego da sotona

jaši na podivljalom konju njihovih kičmi,

i ona koja sa vrhom strele muškarca

u nedrima u užitku umire

još razuzdanije se svesti,

zar užas greha iz ženke izvire?

Šta su mogli verovati

oni, koji su: volim te, gušeći šaputali,

i kotrljajući se na svili ili slami

možda su i slatko-strašnije reči izgovarali

dok ih je jutarnja rosa na molitvu nagnala

Ave Maria gratia plena…

ipak samo prokleta,

crna noć im je milost donela –

šta su mogli verovati

u tom kao-da-je-u-celosti-na-zlo-stvorenom

svetu,

gde jedno uz drugo nikad, nigde nisu pristajali

želja i zakon, delo i propoved:

tela šta bi moglo vezati tako

divno-strašno-tačno

ako ne Greh?

Ako i pitaš,

ako danas i ne priznaš

kad na trenutak tako osećaš

iz mene se čupa

a u tebi se prolama vasiona,

i posle polagano se izdvaja

život što je izvan nas:

pehar na stolu, svetlost na peharu

prozor, iza prozora praskozorje, –

neće li te prigrabiti

ruke neke bestelesne zebnje,

ne od jednog boga, od dvemilijarde,

krst sina čovečjeg

neće li te dotaknuti?

Kao da ti ja cepam krvne sudove,

kao da ja pletem razgranate nervne čvorove

u tvom plodnom mesu,

kao da se u nama ponovo

u jednu ćeliju pojednostavljuje mnogoslojno tkivo.

Ali zašto?

Nas dvoje

ispunjujući se u celinu

(u sudbini? ili samo u užitku?

u parenju? očajavanju?

u nečemu što je bez imena?)

nadopunjujemo li i nešo drugo?

Ima li zajedničke Obrtnice u sistemu galaksija

od trbuha do Aldebarana?

I nazad?

Postoji li nešto, što će istisnuti daljinu

poput vazduha između naših slepljenih tela,

između želje i zakona, dela i propovedi?

Između tela i blata

šta je užasna ljubavnica vojnika?

Između pokreta

s kojim glavu mi na rame spuštaš

i nečega, s čime se

na hladnu ključnu kost samoća lepi?

Između reči

koje neme usne daju usnama

i tvrde zapovesti

kojima se, leteći iznad nas, bombe

bacaju?

Bićemo li

vredniji

u nepravilnim ritmovima naslade,

u zanosnom sabiranju,

gde od dvoje jedan postaje

(da li u osvajanju? ili pokoravanju?) –

ili siromašniji?

Ili da ne tražim ništa

iza zadnje stepenice, iza naših tela?

Ljubavi, koja si

u katakombama paganskih vera

mistična crkva bila,

tajna ukopa živih kod ortodoksnih jeza

otkinuta jabuka, na plahti krv, na mesu rana,

sramotište i sreća rajska,

kao jednostavna činjenica

da su organi živih bića

začudo jedan drugom prilagođeni

(kao što je brzina svetlosti

baš 300.000 km/sec

i da te misli tako nose

rimu u sebi kao ćelije i jajašca)

– o, neizbežna sudbino! –

uvek ti je za petama kao crna kučka

mefistovska sudba.

Prekrasan,

u naše meso umotan dar,

ne budi prokletstvo ili moral,

ne poslednji spas,

zaklon siguran,

dok jedno za drugo stradaju zemlja i san,

nebo i grad;

ne isprika

kad se već tako čini da nema utočišta;

budi uzor,

večno neokrnjen –

svakodnevna izvesnost

na komade razbijene snove

da prema sebi formira

još neispunjene sudbine

sa svakim podeljiva

čarobna tajna stvaranja.