Prvo napastovanje Bonfido Gatija

Bog miluje tiha pristaništa. Miruju proletnji vihori koji more uzburkaju i nikog nema na pristigloj lađi. Ni vesla, ni jedra, tek goli jarbol ostao i nezgrapna ljubav predmeta prema stohvatnoj dubini i na palubi devet belih slonova koji su iz zemlje Tapronabea – što se naziva i carstvom oca Jovana – milosrdnom gospodaru, vojvodi Ravene slali. Otkad je svet svet tamo stoje u očima sa senkom, paučinom prepletenom ljubavi prema stvarima, nemogućim smicalicama okruglo savijenih trgova. Silaze niz skripuće moštanice, prelaze preko ćutljivog grada, uzdaha sablasti, hvataju se za repove i nepoverljivo vreme svi sažaljevaju.

Zastanu ispred starog cirkusa, tu svoj posao s njima ja, Bonfido Gati, lekar i alhimist, ko je njih devet godina čekao završavam. Otvaram nenapisanu Knjigu i u njoj sve što se može zapisati ništarija je, nemoguće životinje u krug stoje a i kralj lutalica stiže. Knjiga iz njegovog tela govori, o izgubljenom blagu koji se ne da izgubiti, cirkus je na nogama, iznad njega zastane sunce, urlaju beli slonovi (na koje se ne sme ni pomisliti), prozivaju stvorenja nalik trkačkog konja Smrti, jednu ženu s osmehom bisera, omamljene zemaljske kugle čežnje a ja – pre no što bi se prizemnio – utapam se u onesvešćene tokove srca sveta.