Prvi čovek

Prvi čovek, ko je pao

ostavio mi je uzdisaj i glas, svoju naprtnjaču,

provetrenu tišinu i kosti mom licu je

poverio. Od onda moje lice je

otvorena jama u koju poput otkinutih zastora

ljudske sudbe se stropoštaju.

Zabluda je to sveta –

zalud je plač,

zalud je trud.

Na drugoj obali sam,

puls mornih ruku je daleko.

Trzaji prigušenih usta su pokriveni.

Srce moje, čerečena planeta,

u obliku cveta i stabla prolaziš.

Ipak i najmanju senku

zagrlim. U konačnu tišinu

se upletem. Pad na mene se naslanja, razvija.

Na obali krik, krvave vatre stražarnice.

Posmatram, čekam i sastavljam.