Prvi bioskop

Reflektira,

vetar u noć korito

kopa.

Žuti snop svetla.

Zrnca prašine, molekule

– u njemu krošnje, grane lepršaju.

Noć preseče.

Na platno reke

brzog meseca projicira i sene.

Uši naroguše,

večni oblaci ih gledaju i sarandže.

A tebi šta pokazuje?

Padobrana, tvoju pletenicu,

ogoljelu napuklu crkvu,

brze noževe, odsjaj na tvom licu,

klateće klade, tvoju nogu –

i ispod srušenog neba glavu moju.