Prolog – jednoj praizvedbi

“Naš prorok muca. Kome je reč važna, onome

je i teška.”

Etveš Peter – Esterhazi Peter: Aleluja – Oratorium balbulum

Balbulus Notker –

proleća hiljadudevetstodevedesete

u  Sankt Galenu ispred tvog naivnog portreta

sam stajala.

Svugde okolo cveće, zraci sunca,

lepo, sterilno švicarsko prepodne.

Tvoja sudba i tad mi je bolela,

za svaku reč izvojevana borba.

Ni jedan sitan, blagonaklon belutak

nije pomogao tvom zastajkujućem,

sirotom jeziku.

Ali reči su makar reči bile.

Tvoji brodovi od papira nisu na leđima

umetnih vodopadova plovili, nego

na par čistom, uskom potoku pesme.

Tada sam tridesetdevet godina imala,

ti više stotina – ali oboje neznanci.

Ni ti, ni ja nismo primetili,

da drevni mucavci već stižu,

siti trubaduri masnih usana,

na govor uvek spremne,

levoruke zanatlije gakanja.

Njihova usta, Gospode moj,

već bi neko konačno

mogao začepiti.

Kad stihove čitam,

srce me često steže

i pitam se:

hoće li, znaće li tu bilo ko

još mucati,

Boga oduševljavajući,

poput Notker Balbulusa?