Pozdrav iz daljine

Ko je otišao otišao je, govorili su starci u doba mog detinjstva.

I nije baš sasvim tako.

Video sam da su žene zorom u ispeglanim širokim suknjama,

baršunastocrnim cipelama sa štiklama na put krenule

i nekoliko muškaraca prekoračio prag naše kuće, svi smo budni bili,

onaj ko se opraštao još jednom se prema nama okrenuo,

blago mahnuo i s bošćom na leđima prema suncu krenuo,

što je u krošnjama pograničnih drveća čučao.

Ko je otišao otišao je, rekla ja moja mama, nikad nemojte za skitničkom dušom jadati.

Ko je otišao otišao je, rekao sam i ja, al istovremeno u dubini duše osećao,

ko je jednom kod nas bio, taj nikad nije u potpunosti otišao.

Sećam se: nedavno je još na staroj stolici od slame pevao

i ostala stolica.

Sećam se: iz kog tanjura vadio kašikom juhu

i ostao tanjur.

Sećam se: kako je ispod oluka dremao, lulu pušio,

kašljanjem budio zaspalog psa, na zemlju pljunuo,

tad su odnekud mravi došli

i ostao oluk, pospan pas i poždrljivi mravi su ostali.

Mlada koja se opraštala nasmešila se na mog oca:

i ostao moj otac.

Mladić koji se opraštao nesmešio se na moju majku:

i ostala moja majka.

Ko me je stvarno voleo, pre odlaska mi je pogladio lice:

i ja sam ostao.

Ko je otišao otišao je, govorili su starci u doba mog detinjstva.

I to uopšte nije istina.

Mnogi su več otišli od mene, ali uistinu niko me nije mogao napustiti.

Tako tu stojim kao neko ko nikoga nema

i imam jednu korpu u kojoj su svi smešteni.