Poverenje

Ako me i sto puta prevare i nebrojeno

se razočaram u osobi kojoj sam srce

kao ružu u snu otkrio,

i ako me baš taj izdaje

koga životom branio,

i ako me vlastiti sin

odbije,

i ako me moji prijatelji

ne za trideset srebrnjaka nego za aspru

prodaju,

i ako me slutnja vara,

i ako zbog promašaja na kolena

padam i proklinjem dan mog rođenja,

i ako u mojim pristalicama hvala

samo osvetu rađa,

i ako me kleveta opkoljava, –

ni tad ne tvrdim, ne vredi!

Ni tad ne tvrdim, ne vredi

verovati u ljudskost, ni tad ne tvrdim

da sam sposoban u osami živeti,

jer opstanak je nemilostiv.

Ali tiho, zamišljeno govorim:

kod mene su širom otvorena vrata poverenja,

nevericom ne može biti zabravljena;

slobodan je prolaz, lepo vas molim.

Zbog jednog ušuljanog probisveta

neću zaustaviti desetoro valjanih!

Koga tu juče slabost uprljala,

pročišćeno opet može navratiti;

ko danas oštrim nožem došao,

može me sutra zagrljajem pozdraviti!

Ne, ne oglašavam mlaku milost.

Ne oglašavam oprost pokvarenjaku,

milost trčilažu,

ne nalazim

ispriku za suzavo licemerstvo,

mrzim samoubilačku askezu

kao i mučki napad sirovog samoljublja.

Ali oglašavam, gresi su prolazni!

Kao mamut i pragušter, mržnja

i sumnja u zaborav pada;

ohladi nam se bes,

samo je ljubav večna.

I među nestalnim slabostima

samo sam čovek je besmrtan.

Protiv neumoljivih nevolja

njegova milostiva kula iz vere je građena;

i u borbi koju sam sa sobom vodi

utočište samo dobrota pruža.

/1964/