Potonula zemlja

Blato i glina je nebo i sunce i oblaci,

blato i glina je zemlja i reč.

Dva isušena bunara slepo se gledaju.

Nepomičnost.

Isušeno stablo u okolišu,

tišina u ćutanju.

Veče poput teturanje bivola,

u glibu osušeni otisci stopala.

Vrišti zgažena trava,

kuka sve po spisku huli,

među bodljama, mršavim svinjama

sekirom krpana kolevka tetura.

Voz sa zadnje stanice,

vraća se misao.

Peščane jame.

Na klizavoj glini

okorela praznoverja, mržnja,

gromom udarene ljubavi,

zaneseni usijani kotači.

Gospoda popisati dolaze,

bunari ćute.

Sa brežuljka psi jure,

orahe svojim tokom voda spira.

U dolinama kaljuža se nadima,

pliva krompir,

peni se cvet krompira,

vetar svoja jedra razvija,

isplove brežuljci

a brodolomci

umreti kući se vraćaju.

Ispod zemlje na površinu

miris meda, miris maline curi.

U ustima carevac.

Iznad bosonogih kuća

nedeljna bakrena neba bruje.

Vrti se vetar,

glina-sumrak se sprema.

Penje se žena na brežuljak,

voz nad njenom glavom plovi,

tračnice unazad klize,

povlače se točkovi,

voz nazad u dolinu pada,

i dečak pada,

majdan ga pokopa.

Odjek iz bunara u bunar vikne.

Reč prema dola pada,

misao prema dole pada,

duša prema dole gleda.

Na srcu njenom bočica nade.

I nebo se savija.

Svetlost je mutna,

kiša tiho rominja.

Preko brežuljaka

besni psi iz snova jure.

Krompir se iz zemlje izvrne,

reč se iz usta izvrne.

Ruši se nebo,

majdan te pokopa.

Nebo, ili zemlja, ili misao,

nešto se pomera.

Isčupa se iz blata

i krvavo sebe u svet gurne.

Ispod zemlje vreme se raspuca

i u bunarima naša lica izbijaju.