Pisamce na krila gara

ili: 100 stihova samoće

Lud je ko na žarkom suncu pored vatre

se sunča        pogotovo kad su pasji dani –

kao da se nismo bezbroj puta opekli...

Danima (obdanica kao: pola veka)

plamti vatra u dvorištu Tordanske Kuće

u okućnici i iza toga ili ispod

spuštenog oluka       gde grede

kao izdužena raspeća vire...       plamte

i da samo plamte

kao što uobičajeno jabuka gori

kao što rezana i u snop vezana

vinova loza gori

kao što biblioteke spaljene oficine gore...

Gledam prozorsko okno prepadane kuće:

žmirka        mada trepavice im neki

sa brižljivo kovanim gvozdenim okovima podupreli

žmirka        kao da su lebedeće

krila gara nesposobni makar

i otvor veličine ivera seći

u onom delu slike

što svet dopusti...

„Kamenu kuću 1880. od Janoša Tranka kupio

po ceni od deset koža, on pak 1836 kupio“ –

stoji u gredu urezana porodična kronika

možda jedini spis pokojnog čurčije Ištvana Benke

što je za buduće vlasnike

za štampara Gustava Ajhingera

i njegovu hranjenicu ženu Vilmosa Šarkadija

kao pouku za uvažavanje uklesao...

Vatra hara    istina je: vatra naslednika kamene kuće

roguljom i gumenon slavinom regulirana vatra

hara već danima u našem negdašnjem dvorištu...

Gospode daj mi snagu da ne mislim na to

zašto se Janoš Tranko ili dobričina čurčija

prevrće u grobu u Tordi

ni na to     što nije Gustav Ajhinger spalio svoje

rakom grkljana napadnuto telo u vatri Galicije

zašto je doneo kući      Jošika 60.-te

baš u Tordu       svoje u vatri dekunga

pravljene fotografije

za nas izopačene slike

spaljenih krovova

vešanih spijuna

prigodnih ljubavnica

i na frontu onesposobljenih tovarnika?

Gore drage koještarije

ljubavna pisma

uvijaju se šaroliki uglovi ljupkih pozivnica...

Nije istina da u pepelu ispečeni životi nisu sposobni

postati deo istorije        i bez prerade

ne može biti istina da pogače vremena

– siromah Pogača Tordajska! –

samo u pepeo pretvoreno poživljavaju

i samo „tu u mestu...“*

a ne i u naprtnjači na put nateranih...

Može li biti neistina u istinu pretvorena?

Baš kao ne-rubalj    ne-leva    ne-lej?

Neko mi je preko jezičaka plamena i gara doviknuo:

imaš li viška forinti za prodaju?

a višak kockice juhe?

a nekakvi kapi valerijane?

po jedna zlata vredna koverta –

po jedan izmožden list iz vremena...

Recimo: višak folije Parlamenta iz Torde

po jedan višak statue slobode vere

višak Mikloš Jošika        jedan Ferenc Balaž plus

jedan doktor Vašarhelji...

Gospode spasi nas od jezičaka plamena

i naše knjige sa kopčama od plamena –

nas koji smo večito na cestama

tako kvrcni               kao da prema tebi

a ne od tebe se okreću

pogledi...

Dva puta izgori ko vlastito dvorište spali –

čujem prediku

grabim za žarno dečje doba

isčeprkao bi svoje pepelaste igračke

lebdeće karuce reči

reči glupiranja        reči korbača

ali...

(1996, Torda)

*Pravljen je tu u mestu Torde“ – bio je natpis na prvom mostu preko Zlatice kojeg nisu iz oblasti Moc sa brda doneli nego u mestu pravili.