Pesma lutalice

Samo taj

ko je ničiji,

samo taj može još

u bajkama verovati,

samo taj može još

u čuda verovati,

u cvetanju

do beskrajnosti,

koga

nigde ne čekaju

njemu uvek

vrata otvaraju,

ko je već potpuno

prazan,

taj još može verovati

u bajkama,

u svetlosti,

u oluji hodati,

može na suncu

cvokotati

taj ko

je već ničiji.

Ispod laganog

mu koraka

svaka staza

se spaja,

svaka staza

beži,

protiv vetra

ovamo krene,

jedno vreme ide

pa se okrene

taj koga nigde

ne čekaju.

Njemu uvek

vrata otvaraju.

Laganom

nesvesticom korača.

S užasom

usidrene,

u zemlju ukopane

kuće,

staništa – gvozdene krletke,

džakovima pokriveni

olovni obrazi,

poput obora topla

dahtanja

ga promatraju.

Ko je već

potpuno prazan

taj još može

verovati u bajkama,

u polasku,

u stizanju.

Samo taj

ko nigde ne pripada.